www.lalesamorisa.ro

УМЕСТО УВОДА

 Анђелија воду лила; Хвалила се лепе Маре мајка; Ах, мој доро; Ајде Като, ајде злато; Снивај, снивај, злато моје; Тамбурице, кад би плакат знале; Ти би хтела песмом да ти кажем; (Бранков) Укор; Бисенија, кћери мила; Да је вишња ко трешња; Девојка је зелен бор садила; Дунаве, Дунаве, тија водо ладна; Имам једну жељу; Еј, чија фрула; Девојка соколу; Јутрос ми је ружа процветала; Која гора, Иво; Ладовина усред винограда; Ливадица около јасење; На Морави воденица стара; Нашим шором, јагодо; Низ поље иду сејмени; Ој, девојко Смедеревко; Осам тамбураша с Петроварадина; Покрај пута родила јабука; Пшеничица ситно семе; Хранила Милка славуја; Четир коња дебела: Чај, горо, лане моје; Широк Дунав, раван Срем. 
 Наша златна грана изаткана. На њој (прочитати: у овој књизи) још је много од злата јабука и још велике лепоте. Коју су изаткали векови и наша добра, племенита душа словенска. И банаћанска, испод Мориша и Темишвара - до изнад Дунава! 
 На посебан смо начин, на специјалном месту своје људске душе чували ову и оволику љубав. Гусле, гајде (и сећање на њих), тамбура, фрула и хармоника развијориле су грану  од бора над тугом и радовањем нашим, над темељима града, шором и сокаком, гором и ливадом, над морем, над Моравом и над сваком реком српском. 
 У мало је народа толико радости певања као у нашем српском. 
 И све је то професор Тома Ђурић, наш чика-Тома, уденуо у красан ћилим темишварски. Са много пажње, поштовања и љубави. Убеђени смо, чика-Томине, и наше, према толиким виртуозима тамбурице и рапсодима нашим. Заљубљеницима и занесењацима, какав је и сам аутор "Песмарице...". И каквих нам је потребно, данас, можда, више него икад. 
 Трен и век између корица "Српске песмарице" јесу зато и сведочанство (и сведочење!), о нама, и нада и опомена, нама. Ах, мој доро, наша златна грана изаткана.