Srboljub Mišković - LALE SA MORIŠA

Timisoara - Piata Unirii- webcam

UMESTO UVODA

Danas bismo bili mnogo siromašniji bez tamburaškog i pevačkog društva “Lale sa Moriša” iz Čanada. Bez njih je nepojmljiva folklorna i muzička razglednica srpske zajednice u Rumuniji…
Sve je počelo davne 1974. godine, kada je neumorni prof. Tomislav Đurić, poznati i priznati muzički pedagog i poslenik na kulturnom i umetničkom polju, u svom rodnom Čanadu, okupio grupu dečaka i devojčica i počeo ih upućivati u tajne tambura i tamburica. Namera je bila jasna: otrgnuti od zaborava našu divnu srpsku muziku uz pratnju tambure, nastaviti tradiciju tamburaških družina po srpskim selima u rumunskom Banatu…
Orkestar je rastao i usavršavao se. Kada se, nakon kraćeg zastoja, ponovo okupila nekadašnja grupa dečaka, početkom devedesetih godina, na poziv istog Tome Đurića i čanadskih entuzijasta, radilo se već o zrelim momcima, koji su svojski, pod uputstvom svog “učitelja”, krenuli novim putem afirmacije…
Iz dana u dan, iz meseca u mesec repertoar se širio; usledili su prva javna nastupanja. Na početku skromna, a zatim sve kvalitetnija. O “Lalama sa Moriša” počelo se govoriti u superlativu. Počela je i saradnja sa društvima iz matične zemlje. Stizali su pozivi za učešće na raznim smotrama, saborima, festivalima i proslavama. Nastupanja u Sava centru u Beogradu, u Novom Sadu, u Kikindi, u Novom Kneževcu, u Vršcu, u Srpskoj Crnji, u Bujanovcu, u Sečnju, u Deski nisu ostala bez odjeka. Pohvale i priznanja stizali su sa svih strana. A “Lale sa Moriša” su delovali sve bolje i bolje, sve kvalitetnije. I nastupanja u našoj zemlji, pred rumunskom publikom, imala su isti odjek. Gosto vanja u Bukureštu, Klužu, Sigišoari, Temišvaru, Lugožu, Aradu, Žombolju i drugim mestima samo su potvrdila da muzika nema granica. A kada tu muziku neguju “Lale sa Moriša”, ona je svima dostupna…
Na repertoaru ovog poznatog orkestra su najpre pesme iz bogate banaćanske i vojvođanske baštine, starogradske pesme i romanse, rodoljubive i patriotske, ali i kompozicije univerzalnog karaktera, kao i pesme iz rumunskog folklora. Sve su to muzičko blago “Lale sa Moriša” utiskale i na audio i video kasetama i kompakt diskovima.
“Lale sa Moriša” su danas pojam tradicije i kulture Srba sa ovih prostora. Njima treba zahvaliti što se naša muzika, naša pesma i danas čuju u Rumuniji. Ubeđeni smo da će se čuti još mnogo godina.
“Lale sa Moriša” su već prevalile put dug tri deset leta, čime se malo društava mogu pohvaliti. U tom razdoblju bilo je i padova i uspona. Najviše uspona, posebno u zadnjih desetak godina. I sada možemo reći da nije protekla neka kulturna ili folklorna manifes tacija a da novinari nisu zabeležili prisustvo “Lala sa Moriša”. Ponekad u vidu šture vesti, a najčešće u vidu reportaže…
Prihvatajući se posla na ovoj skromnoj monografiji KUD-a “Lale sa Moriša” razmišljao sam i o njenom konceptu. Zaključio sam da je najsvrsishodnije da koristim sve ono što je o ovom divnom društvu napisano u datom (i pogodnom) trenutku, zasnivajući se, što je manje moguće, na sećanja i pričanja. Iako su se tokom vremena smenjivali rukovodioci ovog društva, sponzori i darodavci, istorija se ne može promeniti. Na papiru će ostati sve onako kako je bilo, a za svaku monografiju – smatram – to je i najbitnije.
Na kraju, moram zahvaliti dvojici ljudi koji su mi bili od izuzetne pomoći: Tomislavu Đuriću i Ljubomiru Mendebabi. I svim članovima društva zahvaljujem na saradnji kao i svojim kolegama novinarima koji su bili prisutni tamo gde i “Lale sa Moriša”.
Da li je u ovoj monografiji obuhvaćeno sve što je o “Lalama” trebalo reći? Ubeđen sam da nije. Ni pedesetogodišnjica nije daleko. A do tada će ovo društvo postići još više. Eto prilike da sledeća, jubilarna, monografija bude obimnija.

Srboljub Mišković

KORAK PO KORAK

Tambura je u stanju da okupljene ljude, koji se nikada nisu sreli i videli, međusobno upozna najbolje. Uz nežne zvuke žica nestaje umor, nestaje jed i jad, nestaje mržnja. Uz tamburu su svi braća i prijatelji. Tambura nikada ne će podstaći rat već jedino zaključiti mir.

TIJA VODA (MORIŠA) BREG RONI

Kada je još davne 1974. godine prof. Toma Đurić počeo da podučava dečake od 8-10 godina muziciranju na žičanim instrumentima – tamburama – nije verovatno (a možda i jeste) ni sanjao da će jednog dana ti dečaci stasati u prave ljude koji da sačinjavaju jedan tako divan orkestar kao što je KUD “Lale sa Moriša”. Tih godina je Toma Đurić jednom nedeljno dolazio iz Temišvara u rodni Čanad i sa 13 do 15 dečaka svesrdno i sa velikom ljubavlju radio i radio dok im nije usadio u njihova malena srca neizmernu ljubav prema našoj divnoj pesmi, prema srpskom folkloru i pradedovskim tradicijama. Trajala je ta “odiseja” pune četiri godine. Dečaci su stasali u mladiće, naučili su mnogo toga, ali je došlo i vreme da se momci raziđu, svako je otišao na svoju stranu – u više škole, na zanate i slično – a čika Toma je nastavio da radi u Temišvaru sa drugim grupama i momcima.
U ono vreme početka uzleta tamburaškog orkestra bilo je i nastupa, prevashodno na jedinom tadašnjem nacionalnom festivalu “Pesma Rumunije”, na kojem su osvajana priznanja, ali nikad prva nagrada, jer, kako reče sadašnji predsednik društva Ljubomir Mendebaba, organizatori nisu tada smeli, a ni želeli, da jednom srpskom orkestru dodele prvo mesto. No, momci su se zadovoljavali i drugom nagradom, svesni da su, ipak, oni najbolji.
U istoriji svakog ansambla ili društva ima uspo na i padova. Za “Lale sa Moriša”, pad bio je period od 1978. do 1993. U Čanadu se tada retko čula tambura, možda jedino na ponekoj svadbi, ili proslavi. Ali, došla je ta presudna 1993. godina. Ponovo se Srbi u Čanadu okupiše, ovoga puta u okviru mesne organi zacije Saveza Srba, i odlučiše da nastave tamo gde se stalo. Toma Đurić je ponovo oko sebe okupio nekadašnje svoje “pulene” i predložio im da se … prihvate posla. Duga pauza je učinila svoje, ali to nije obeshrabrilo čiča Tomu i njegove momke. Učitelj Zlata Pavlović je bio kum i tako je ansambl dobio ime “Lale sa Moriša”, a na “zvuk trube” odazvaše se Darko Vlaščić, Miroslav Marjanuc, Dragoslav Vlaščić, Emil Grbić, Slaven Pavlović, Dragoslav Pavlović, Mita Unčanski, Emil Isakov, Veselin Ilin, Spasoje Božin, Dorin Dronka, Petre Žigalov, Bogomir Šuvak, Milivoj Dišić – što svirači, što pevači – a tu je bila i solistkinja Dušica Danilov Rošu, a kasnije im se pridružila i Senmiklu šanka Aleksandra Mandran.
Vežbalo se uporno. Toma Đurić je sada bio u mi rovini i mogao je više vremena da posveti mladim tamburašima. A i momci se nekako okupiše oko rodnog Čanada. I prilike su posle 1989. postale pogodnije za kulturnu aktivnost. Postojala je i neograničena mogućnost da se kontaktira sa matičnom zemljom, da se pro širi repertoar bez cenzura i smetnji, da se orga nizuju razni festivali, smotre, nastupi i slično. To su “Lale sa Moriša” odmah shvatile i nisu želele da propuste priliku. Bilo je jasno da su na dobrom putu da u kratkom roku stignu do vrha. I nisu mnogo čekali.
Tih početnih godina o “Lalama sa Moriša” se sve više pričalo i govorilo. Već prvim nastupima na Maratonu srpske pesme i igre u Temišvaru, a zatim i u Senmiklušu te rodnom Čanadu ljubitelji naše izvorne pesme su shvatili da se radi o reprezentativnom ansamblu za naše podneblje. To su uvideli i u matici i već 1995. KUD “Lale sa Moriša” je pozvano da učestvuje na Smotri tradicije i kulture u Beogradu. Na letnjoj pozornici Studentskog centra u Novom Beogradu “Lale sa Moriša” su se beogradskoj publici predstavili u najlepšem svetlu. I nagrada nije izostala – “Zlatna jabuka” festivala. Još veći uspeh doživeli su Čanaci 1996. godine u velikoj dvorani Sava centra u Beogradu, kada su bili gosti poznatog KUD-a IMT iz glavnog grada Jugoslavije, sa kojim su uspostavili čvrste veze i saradnju. Preko dve hiljade posetilaca je stojeći minu tima aplaudiralo gostima iz Čanada. Doživljaj koji se pamti.
Usledili su nastupi po matičnoj zemlji: Bujanovac, Novi Kneževac, Novi Sad, Sečanj, Kikinda. Svuda priznanja, aplauzi, laskave ocene, pohvale… U našoj zemlji “Lale sa Moriša” redovno nastupaju na Maratonu, na Svetosavskim proslavama, na Danima kulture Srba u Bukureštu, na Međunarodnom festivalu folklora u Temišvaru, na Smotri kulturno-umetničkih društava manjinaca u Klužu… I svih tih godina “trupa” se nije osipala već jačala i rasla. Sada ni Čanad nije mogao više bez svojih “Lala”, a ni Srbi u Rumuniji kao zajednica. “Lale sa Moriša” su postali dobro sviju nas. Zbog toga je i rukovodstvo Saveza Srba u Rumuniji odlučilo da ovo društvo svesrdno pomogne i pri izdavanju audio-kasete i kompakt diska, što je i urađeno.
Godine 2000, u maju, “Lale sa Moriša” su obeležile i proslavile jedan mali jubilej – 25 godina postojanja. U letnjoj bašti Srpskog kluba u Čanadu bilo je lepo i prelepo tog majskog dana. A bilo je lepo i prelepo i u četvrtak 22. februara 2001. uveče u novootvorenom klubu u Temišvaru. U prepunoj sali o istorijatu ovog društva govorio je sadašnji neumorni vođa Ljubomir Mendebaba i tom prilikom se zahvalio svima onima koji su omogućili da “Lale sa Moriša” izdaju kasetu i kompakt-disk. Zatim su “Lale” svirale i pevale kako to samo oni znaju i umeju. Nastupile su i solist kinje Dušica i Aleksandra i svi su bili radosni i veseli. Uz “Lale” se ne može drugačije. (S.M.)

DOK MORIŠ MIRUJE…

Za Čanace godina koja je na izmaku bila je ne samo uspešna već i prebogata na kulturnom i duhovnom polju. Kao nikada do sada Čanaci su u minuloj 1995. godini bili prisutni u medijskim sredstvima svoko svake sedmice: od “Naše reči”, Radio Temišvara do Rumunske televizije. A kako i ne bi kada su neprestano imali kontakte sa kulturno-umetničkim formacijama iz zemlje i Srbije, gostovali su na raznim konkursima, festiva lima i manifestacijama, a i sami bili domaćini broj nih gostiju iz zemlje i inostranstva. Budući da su od svih naših naselja Čanaci bili najaktivniji tokom cele godine razumljivo je što im i ovom prilikom, kada se pripremamo da dočekamo novo leto, ustupimo prostor u listu kao jednu skromnu nagradu i sa naše strane za sve što su učinili za očuvanje našeg srpskog identiteta na ovim prostorima. Naravno, neko će reći da je dosta napisano i rečeno o entuzijastima iz ovog pomoriškog sela međutim, kao čovek i novinar, koji sam prisust vovao skoro svakoj akciji Čanaca moram reći da i ovo nije dovoljno za uložen rad i trud na održavanju jednog visokog nivoa u kulturnom radu.
Čanaci su proslavili svoje selo kako u zemlji tako i u Srbiji. Prisustvo na Maratonu srpskog folklora, na Saboru tradicije i kulture u Beogradu, na proslavi 23. godišnjice KUD “Kolo” u Bujanovcu, u Srpskoj čitaonici u Temišvaru, na hramovnoj slavi u manastiru Bez din, čiji su bili i kumovi ove godine, u Sečnju i drugim mestima dovoljno govori o naporima Čanaca da svuda budu prisutni bez obzira na finansijske troškove za ovakva gostovanja. A i u svom Srpskom klubu, u svom selu uvek su rado dočekivali i ugostili drage prijatelje iz Sečnja, Bujanovca, Vukovara, Temišvara… i svako se u Čanadu osećao prijatno i rado će se sećati druženja sa mladim ali i starijim Čanacima.
Fenomen, jer tako možemo nazvati, kulturnog i duhovnog preporoda Čanada može se objasniti jednostavno prisustvom u njihovoj sredini grupe izuzetnih ljudi bez kojih se ništa ne bi mogli postići. A to su Toma Đurić, Vesna Đuričin, Zlata Pavlović, Ljubomir Men debaba, Radislava Vlaščić, Bogomir Šuvak, da ne zaboravimo kneza Viorela Mateja, sveštenika Đuru Plavšića, poslovnog čoveka Živka Batu Isakova, mnoge Čanace koji su se uvek nalazili pri ruci organizatora da nešto pomognu, da goste ugoste, da ponešto urade bez ikakve nadoknade…
A da li bi čak i ovi entuzijasti mogli nešto uraditi da ih nije sledila “armija” divnih devojaka i mladića? Svakako ne. A Darko Vlaščić, Dragoslav Vlaščić, Miroslav Marjanuc, Dragoslav Mikica Pavlović, Slaven Marinko Pavlović, Mita Unčanski, Spasoja Božin, Ognjan Plavšić, Milivoj Dišić, Radoja Danilov, Dušica Rošu, Anđelka Selak, Stevica Ilin, Davor Tadić, Dragan Pavlović, Silvija Rošu, Mile Stojanov, Emil Jorgovan, Silvana Tadić, Suzana Bal boros, Gorana Vlaščić, Svetlana Živić, Svetlana Miličić, Mira Stojanov, Zlatiborka Stojanov, Jasmina Lasku, Nikoleta Cipa, Milena Lukin i drugi uporno su vežbali, radili, usavršavali svoj repertoar i nastu pa li kao pravi profesionalci često i pred pretencioznom publikom koja nije štedela dlanove da ih bogato nagradi aplauzom.
KUD “Lale sa Moriša” deluju u ovom trenutku kao vrlo ozbiljna i uvežbana družina. Video sam ih često na delu i mogu reći da su ove devojke i ovi mladići svesni onoga što rade i da im ništa nije teško. Kamo sreće da je takvih družina i u ostalim našim mestima, mnogo brojnijim nego što je Čanad sa tek nešto više od 400 srpskih duša. A da li je stvarno sve u brojkama. Primer Čanada potvrđuje da nije. (S.M.)

JOŠ JEDAN USPEH ČANADACA

Minule nedelje srpski crkveni hor iz Čanada, pod rukovodstvom prof. Tome Đurića, hor koji čine uglavnom članovi KUD “Lale sa Moriša”, sa gošćom Alek sandrom Mandran iz Velikog Semikluša, gostovao je u Novom Sadu na proslavi 200. godišnjice Srpske pra voslavne crkve Sveta Tri Jerarha (poznate i pod imenom Alamaška crkva). Bio je to povod da sa rukovodiocem čanadske delegacije Vesnom Đuričin porazgovaramo o ovom gostovanju.
- Ovo gostovanje bilo je zakazano još ranije sa tim da pored učešća na proslavi ovog jubileja snimimo i za Televiziju Novi Sad nastup KUD “Lale sa Moriša”, snimak koji će biti emitovan na Novosadskoj televiziji u nekoj od emisija namenjenih folklornom stvaralaštvu. Mi smo blagovremeno stigli u Novi Sad gde nas je dočekao starešina ove crkve Zoran Milenković. U 10 sati je počela Sveta arhijerejska liturgija koju je služio vladika Irinej zajedno sa sveštenicima iz Novog Sada, a odgovarao je hor iz Čanada. Bilo je izuzetno svečano i dirljivo. Još su prisustvovali gosti iz Mađarske, odnosno Srbi iz Batanje, Santova i Budimpešte.
- Koji je bio u nastavku program posete?
- Da kažem i to da je svaka delegacija iz Mađarske imala svog vodiča, a da naša nije. No, izgladili smo ovaj propust domaćina i nastalo je druženje svih gostiju u domu “Sveti Sava” pri Alamaškoj crkvi, gde je pre ručka Aleksandra Mandrean otpevala “Oče naš”, a nastupili su i članovi našeg društva sa nekoliko crkvenih kao i sa rodoljubivim pesmama koje su na repertoaru “Lala sa Moriša”. Moram reći da su doma ćini izuzetno ocenili kvalitet pevanja i muziciranja naših amatera.
- Nastupili ste i na svečanom programu?
- U Pozorištu mladih u Novom Sadu, nastupili su svi prisutni ansambli iz Mađarske (“Taban” iz Budimpešte, KUD iz Santova i KUD iz Batanje), zatim folklorni ansambl iz Novog Sada i mi. Sve je to snimila Novosadska televizija. Uglavnom na repertoaru su bile izvorne narodne pesme i igre, kako je i zahtevao reditelj programa. Sala je bila puna i mi smo nastupili najbolje kako smo mogli. Naravno, uspeh je bio kod pu blike sudeći po aplauzu, ali i reditelji programa sa televizije su bili zadovoljni. Nadam se da ćemo imati uspeha i među gledaocima Novosadske televizije nakon što emisija bude emitovana. Želim još da kažem da je i gradonačelnik Novog Sada g. Milan Svilar pozdravio sve učesnike ove manifestacije. (S.M)

Utisci

“LALE SA MORIŠA”

Slušao sam i ranije o uspešnim nastupima čanad skog tamburaškog orkestra “Lale sa Moriša” ali sam tek u utorak (5. septembra) na televiziji video i spoznao svu čar i umešnost u muziciranju čanadskih mladića pod rukovodstvom prof. Tome Đurića.
Naime, tog dana u 17.00 časova na prvom programu Rumunske televizije išla je emisija “Prožimanja” (Suživot), posvećena nacionalnim manjinama. Prikazano je selo Čanad i to uglavnom u vezi sa tamošnjim srpskim življem. Vodeće ličnosti sela govorile su o istoriji mesta, o pravoslavnoj crkvi, o srpskom domu, o srpskoj čitaonici osnovanoj još krajem prošlog veka, o zajedničkom življenju Rumuna, Srba, Mađara, Nemaca i drugih nacionalnosti.
U emisiji su se biranim i toplim rečima obratili gledalištu ministar spoljnih poslova Rumunije g. Teodor Meleškanu i generalni konzul SR Jugoslavije u Temišvaru g. Slobodan Krečković.
Nesumnjivo, urednik je spretnim komponovanjem sekvenci sela i govornog dela znalački obavio svoj posao. Emisija ne samo da je postigla svoj cilj nego je čak bila izuzetno kvalitetna svojim sadržajem.
A tu izuzetnost dočarali su čanadski tamburaši svirkom i pesmom. Na fonu kamara sena i slame u nekoj prostranoj avliji, obučeni u belim gaćama (od tri pole), crnim prslucima i crnim šeširima, oni su delovali simpatično, podsećajući na slike naših dedova i pradedova koje i dan danas vise u mnogim kućama našeg ravničarskog Banata.
Oni su svirali nadahnuto i veselo i taj skladni broj tamburica i tambura pratio je ceo tok emisije. Impresionirala je tačnost, sigurnost u izvođenju, usaglašenost svih instrumenata u orkestru dokaz dugog i upornog vežbanja, bez improvizacije. Vrhunac je bio kada je orkestar odsvirao Dinikuovu “Hora stakato”, koju je valjda prvi put izveo jedan tamburaški orkestar.
Prof. Toma Đurić, koji je u nekoliko reči objasnio nastojanje i rad orkestra u prvom redu najviše je zaslužan za ovakav uspeh. Orkestar je krajem jula u Beogradu nastupio pred brojnom publikom (primio je i zaslužene nagrade), a sada ponovio nezaboravan uspeh na televiziji.
Za svaku je pohvalu profesorov rad. Tih, nenamet ljiv, vrstan muzički stručnjak, vrativši se u rodno mu selo predano služi ovoj boginji-muzici na opšte zadovoljstvo meštana, i ne samo njih. Poželimo mu istrajnost i snage da održi mladalački entuzijazam svojih članova!
I druga misao nadvila se prateći tu divnu emisiju. Kada će se konačno srediti i ustanoviti da i ostale nacionalne manjine (kao Nemci i Mađari) “dobiju” svoje vreme na Rumunskoj nacionalnoj televiziji! Kako bi to lepo bilo, da i naše druge umetničke formacije na stu paju pred milionskim gledalištem. (N.P.)

25. godišnjica KUD-a “Lale sa Moriša” iz Čanada

DRUŠTVO KOJIM SE SVI PONOSIMO

Ponedeljak 22. maj 2000. godine ostaće u pamćenju žitelja Čanada i sviju onih koji su tog dana zajedno proslavili divan jubilej – 25. godišnjicu aktivnosti KUD-a “Lale sa Moriša”. Na letnjeg Svetog Nikolu, kada je i hramovna srpska slava u mestu, održana je svečanost ove godišnjice. Organizatori, na čelu da predsednikom mesne organizacije Saveza g. Ljubomirom Mendebabom, su se potrudili da sve bude u najboljem redu. Za tu priliku su uredili, uz novčanu pomoć Saveza Srba u Rumuniji, i sedište mesne organizacije, neke prostorije opremili nameštajem i na zidove istakli fotografije iz bogate aktivnosti ovog društva. Zamiš ljeno je da nakon svečanog čina rezanja slavskog kolača, a kum je bila porodica kneza opštine, Viorela Mateja, u dvorištu srpskog kluba na letnjoj sceni na stupe slavljenici odnosno “Lale sa Moriša” i njihovi gosti – mađarsko kulturno-umetničko društvo iz Čana da, da zatim nastave narodno veselje.
Upravo u tim popodnevnim časovima tmurni oblaci su se nadvili nad Čanadom i kiša je pretila da pokvari proslavu. Na sreću kiša je prestala i zubato sunce je izašlo u susret organizatorima. Za čas se dvorište ispunilo gostima i domaćinima i slavlje je moglo da počne. Dušica Rošu je vodila konferansu i izdvajamo iz njenog obraćanja publici sledeće: “25. godišnjici KUD-a “Lale sa Moriša” ide u prilog činjenica da rađanje i aktivnost ove družine ima kao uzvišeni cilj negovanje tradicije ovog mesta i očuvanje izvorne srpske narodne pesme. Osnivanje KUD-a “Lale sa Moriša” poteklo je na inicijativu učitelja Zlate Pavlovića, koji je zajedno sa prof. Tomom Đurićem niz godina usmeravao ove momke u duhu poštovanja, prema svojim precima, koji su im, inače, bili ideali svog postanka. Usavršavajući neprekidno vokalne i izvođačke sposobnosti mladi tamburaši beleže uspeh za uspehom kako pod ovim podnebljem tako i u matičnoj zemlji…”
U nastavku su se sa letnje scene obratili prisut nima i zvanice. Viorel Matej je rekao: “Drago mi je što danas možemo svi zajedno da proslavimo ovaj divan jubilej – 25. godišnjicu “Lale sa Moriša”, ansambla koji je ovom mestu doneo puno radosti i zadovoljstva, bez obzira da li smo Rumuni, Srbi, Mađari, a upravo to dokazuje izvanredan suživot svih narodnosti u Čanadu. Zbog svega toga smo danas svi ponosni na ove momke, na ovaj ansambl i želimo im još puno, puno uspeha”.
Prisutnima se obratio i vicekonzul SR Jugoslavije u Temišvaru g. Dušan Vatović: “Želim pre svega da vam čestitam hramovnu slavu i jubilej KUD-a “Lale sa Moriša”. Drago mi je što ovaj ansambl, dobro poznat i u Srbiji, danas slavi ovu lepu godišnjicu i želim da ih uverim da imaju svu našu podršku. Ujedno vam prenosim i čestitke generalnog konzula g. Miroslava Mirovića sa željom da nastavite ovim putem i da postignete još veće uspehe”.
G. Slavomir Gvozdenović je u ime Saveza preneo to ple pozdrave slavljenicima i svim Čanacima: “Polovina rukovodstva Saveza je danas ovde sa vama kao i pred stavnici svih srpskih glasila u Rumuniji, što dokazuje da smo uvek uz vas i bićemo uz vas. Došli smo da zajednički proslavimo ovaj praznik i jubilej. Ovde su i brojni poštovaoci profesora Tome Đurića i ansambla “Lale sa Moriša” koji su proslavili našu pesmu u Bukureštu, Temišvaru, Klužu i širom matične Srbije. Velika je stvar danas, kada posustajemo, kada nas je sve manje, kada nam se škole gase da naša pesma traje i odjekuje kao što to čini ovde mala ali složna i valjana srpska zajednica, koja ima ovakve divne momke i svog čika Tomu Đurića.
Čestitamo vam slavu i jubilej i sigurno će konpakt disk i audio kaseta doživeti promociju u Srpskoj čitaonici u Temišvaru onako kako i priliči takvom jednom događaju gde su se našle na jednom mestu i ljubav i pesma koje nas, eto, prate kroz život i ona pesma koja nam je pomogla kada nam je bilo najteže, pesma u kojoj smo i sa kojom smo plakali i pevali kada nam nije bilo lako nigde gde smo živeli. Ali, moramo svi zajedno da shvatimo da baš kao što se kaže “Pesma nas je održala, njojzi hvala” da tu pesmu svi podržimo, da je poštujemo, volimo ne zarad nas već zarad naše dece i dece naše dece”.
Čovek koji je najviše “kriv” što su današnji članovi KUD-a “Lale sa Moriša” postali izvanredni muzičari: učitelj u mirovini ZLATA PAVLOVIĆ: “Danas je istorijski trenutak za našu zajednicu, s obzirom da slavimo 25. godišnjicu KUD-a “Lale sa Moriša”. Svi ovi članovi tamburaškog orkestra su nekada bili učenici srpske škole u Čanadu, koja, na žalost, više ne postoji “zahvaljujući” nekim ljudima koji nisu vodili brigu da je očuvaju. Dok je ta škola postojala uspeli smo da podignemo celu generaciju umetnika-amatera, svirača i pevača, koje danas sa uživanjem i ponosom slušamo i gledamo. Šta će dalje biti, ko zna? Na moju veliku radost i moja dva sina su članovi društva i ja se njima ponosim. Ja nisam bio muzičar, nisam imao sluha za to, ali kao svaki Srbin u mojoj duši živi srpska pesma, srpska muzika, srpski folklor i u tom duhu sam vaspitao i svoje sinove. Sada sam u penziji, ali sam trideset godina učiteljovao u svom rodnom selu tako da danas, kada slavimo ovaj jubilej, meni je puno srce, jer svi su ovi momci moji nekadašnji đaci. Moram reći i to da sam godinama i godinama izvanredno sarađivao sa vođom ovog ansambla prof. Tomom Đurićem, takođe našim Čanacem, i zato i njemu iz sveg srca hvala za ono što je učinio za našu srpsku zajednicu. A zar je bilo moguće drugačije?”. (S.M.)

“Lale sa Moriša” i KUD “Sv. Sava” iz V. Semikluša gostovali u Lugožu

BANAĆANSKO KOLO, KO GA NE BI VOLO

Vrlo lepa dvorana Municipijskog pozorišta u Lugožu bila je prepuna tog popodneva, 13. marta 2004. Bukvalno, sva sedišta su bila zauzeta, a deo publike je stajao svo vreme dok je predstava trajala. Oko 400 posetilaca su sa interesovanjem pratili šta se dešava na sceni, a svaki nastup ispratili su burnim aplauzima. Slobodno možemo reći da su tog subotnjeg popodneva Čanaci i Semiklušani prosto očarali divnu lu gošku publiku i od sada imaju “otvorena vrata” za slične predstave ubuduće.
Kako nam rekoše neki od organizatora ovog gostovanja, u gradu, bar poslednjih dvadesetak godina, nije organizovana niti jedna folklorna priredba na srpskom jeziku, da tako kažemo. Bilo je pomalo i bojaznosti od strane aktera predstave da se publika neće odazvati ili da će broj posetilaca biti mali. No, strepnjama nije bilo mesta. Pokazalo se još jednom da Banaćani, bez obzira na pripadnost jednoj ili drugoj etničkoj zajednici, vole srpski folklor, poznaju ga i u njemu uživaju.
A kada je već publika došla u velikom broju, onda su se i tamburaši i vokalna grupa iz Čanada, i igračka grupa iz Semikluša potrudili da na najbolji način uzvrate svojim na stupom što su bolje mogli. Program su otvorili tamburaši prof. Tome Đurića, sa već poznatom pesmom o Čanacima, nekom vrstom njihove himne. Posebno je publika nagradila i pretenciozno izvođenje jedne od rumunskih rapsodija Đorđa Eneskua, kao i “Koncertno kolo”, Grigoraša Dinikua. Osetila je publika da na sceni nisu samo “obični” tamburašiamateri, već članovi uvežbane družine kojoj ni klasično sviranje nije strano.
Da kažemo i to da je scenario priredbe bio vrlo dobro odabran, budući da su se na sceni smenjivali “Lale sa Moriša” i igrači iz Semikluša. Prvo pojavljivanje na sceni mladih igrača i igračica iz grada na Aranci prethodila je Aleksandra Mandran sa: “Ej, kad sam sinoć pošla iz dućana”, da bi joj se pridružili igrači spletom banaćanskih igara – Malo kolo, Madžarac itd. – na radost prisutne publike.
Drugo svoje pojavljivanje na sceni “Lale sa Moriša” su iskoristili za jednu rumunsku numeru “Taie, badeo, coasă-n iarba”, te dvema pesmama vrlog živog ritma, kao “Fijaker stari”, a onda solista Ljuba Petrov sa dvema pesmama iz svog repertoara. Na scenu su stupili igrači da spletom rumunskih narodnih igara iz Banata, uz muzičko vođstvo orkestra Gice Mandrana.
Sa posebnom simpatijom primila je lugoška publika Lazu Kneževića. On je za posetioce otpevao dve rumunske pesme i našu “Da zna zora” sa rumunskim tekstom. Naravno da je aplauz bio po meri izvođača, kao i kada su “Lale” odsvirale “Svilen konac...”. Došao je i trenutak da se i Ljuba Petrov predstavi publici sa rumunskim pesmama, sa našeg banatskog područja.
Poslednji svoj nastup tog popodneva mladi Semiklušani, predvođeni iza kulisa Natalijom Mandran, posvetili su Šumadiji. Temperamentan ritam i besprekorna izvedba izmamili su buru aplauza. Ipak, nije to bio kraj. Svi skupa na sceni – tamburaši, igrači, solisti – otpevali su “Tamo daleko”. Pesmu su prisutni u dvorani ispratili stojeći.
Predsednik mesne organizacije Saveza u Čanadu, Ljubomir Mendebaba, je na kraju zahvalio prisutnima na gostoprimstvu, aplauzima i obećao da će i ubuduće rado ovde gostovati, a zahvalio je i senatoru Viorelu Mateju za pomoć u realizaciji ovog gostovanja.
Tek što su zavese bile spuštene jedna sredovečna gospođa je pohitala da čestita svim akterima predstave. Rekla je samo da se zove Rajka, da je rođena u Naćfali i da u Lugožu živi već tridesetak godina. Bila je gospođa Rajka ushićena onim što je doživela, kao i mnogi drugi posetioci, od kojih smo zatražili mišljenje. Najčešće se čulo “Bravo momci i devojke. Bilo je prelepo”. (S.M.)

“ZLATNE ŽICE TAMBURICE”

Voditeljka programa Zlatiborka Markov je, u uvodnoj reči povodom otvaranja ovogodišnjeg izdanja Festivala srp ske narodne pesme i igre – Maraton (2002.), između ostalog, postavila i jedno retorično pitanje, citirajući naslov jedne poznate pesme, “Stari Banat nestaje?”, iznoseći i “sijaset” argumenata u prilog ove pesimističke “konstatacije”. Hteli ili ne hteli, pitanje nosi u sebi i odgovor. A najbolji primer je i “učešće” temišvarske publike u programu. Kako? Prisustvom, a kako drugačije! A kada se u lepoj, zagrejanoj i udobnoj sali Doma stu denata nađe samo pe de setak naših sunarodnika, onda je jasno da naslov poznate pesme je toliko verodostojan da nas “žmarci” prožimaju na po misao da našeg Banata više neće biti, bar onakvog kakvog pamtimo (još uvek sa zado voljst vom) od naših dedova i očeva.
No, ne budimo pesimisti. Sva ki naš festival folklora mora i treba biti razlog za radost, uprkos svakodnevici koja nam baš nije naklonjena. A da bi tako bilo, opet na svu sreću, imamo “za dužene ljude” da to učine. A to su tambu ra ši, na ši poznanici, prija te lji, naši suna rod nici ko ji ne štede trud i vreme da bi nam pružili tre nut ke uživanja i ra do sti (do suza ra dosnica, naj češ će) kada “zlat ne žice tambu ri ce” zabruje i podsete nas da ništa lepše na svetu nema od svatovaca, be ća raca i “lalins kih” pod sko čica, uz bogatu tr pezu, rujno vino i, na ravno, kolače. Svi mi to do bro znamo, ali naj češće zabo ravljamo. Da su tako učinili Toma Đurić, Milan Lukin, Milan Bajski i oni mlađi i oni stariji (ne mogu sve na brojati) odavno bis mo slušali samo šund i “ma nele” začinjene “sosom” ori jentalnog melosa, koji, na ža lost, sve više pristaje našoj omladini.
Dakle, tri tamburaška orke stra, tri društva, su te divne, jesenje večeri, došli na scenu Doma studenata da nas razve se le, da nam daju još jednu “inek ciju” za opstanak našeg iden titeta, kojeg se lako lišimo. I to su učinila društva “Lale sa Moriša” iz Čanada, Tam bu ra ši iz Velikog Semikluša i Temišvarski tambu raši. Ne znam kako su se članovi pome nutih društava osećali pred praznom dvoranom, ali su svoj posao uradili što su bolje zna li i umeli. I njihovi so listi su bili tu da učine jedno veče lepšim od drugih, obič nih, večeri: Dušica Rošu, Lju ba Petrov, Zoran Radić, Mi lan Bajski, Milan Lukin Čanadac, grupa devojaka. Svi rali su i pevali za nas, ono malo Srba raštrkanih po dvo rani, kao da su pred punom dvoranom. Sat i nešto vremena, uz Selo moje; Fijaker stari; Oj, Jelo Jeleno; Kad bi ove ruže male; Svilen konac; Stani, sta ni Ibar vodo; Jesen dođe; Aj, idemo Rado; Obraše se vinogradi; Tije noći; Oj, jesenske duge noći; I dođi lolo; Ej, kad sam sinoć pošla iz dućana; Tri sam dana, itd, bilo nam je lepo što smo Srbi i što ima mo najlepši folklor na svetu. Uz tamburaše i naše banaćans ke pesme čovek može do ži veti trenutke zanosa i sreće kao ni u kojoj drugoj prilici. A još kada su ujedinjena društ va, na kraju, zaposela “binu” i zapevali “Tamo daleko” sve re či su postale suvišne. Pa, i ove moje u ovom napisu.
Toliko!
(S.M.)

Sa tamburom među svojima

Za tamburu, nas Banaćane, sve vezuje. I široka polja, i jesenja berba vinograda, i zimska prela, i hramovne slave, svadbe i krštenja, naša lumpovanja i bekrijanja, odlasci u vojsku i doček dragih prijatelja, rastanak sa dragom i noćne serenade pod pendžerima seoskih udavača, naši prašnjavi sokaci i čajanke. Tambura je naša lepša strana života.

Prvi srpski ansambl iz Rumunije u Sava centru

“LALE SA MORIŠA” OČARALE BEOGRADSKU PUBLIKU

Sama vest da su tamburaški orkestar i vokalna grupa “Lale sa Moriša” iz Čanada nastupili na sceni velike dvorane Sava centra u Beogradu bila bi dovoljna da događaj ostane zabeležen u analima kulturno-umetnič ke aktivnosti srpskih folklornih ansambala iz Rumu nije u njihovoj dugogodišnjoj istoriji. Jer, kako nam domaćini rekoše, na ovu scenu ne stiže se lako. A “Lale sa Moriša” ne samo što su se na nju popeli već su svo jim nastupom očarali beogradsku publiku, preko 6.000 gledalaca koji su dvoranu ispunili do poslednjeg mesta.
Nastup “Lale sa Moriša” u Beogradu bio je povo dom jubileja KUD-a “Srbija” IMT (20 godina postojanja) kao i Dana državnosti Republike Srbije. Koncert “Igrom i pesmom Srbiji na dar” poprimio je medijsku pažnju Beograda, a samim tim i nastup gostiju iz Rumu nije, koji su zajedno sa domaćinima i izvornom grupom iz Vukmanova kraj Niša, priredili jedno divno, neza boravno veče.
Čast koja je ukazana Čanacima, nakon njihovog nastupa na prošlogodišnjem Saboru srpske tradicije i kulture u Beogradu, morala je biti potvrđena i izuzet nim nastupom. A za to se pobrinuo vođa i upućivač tamburaša i vokalne grupe, neumorni prof. Toma Đurić. U prvom delu nastupa “Lale sa Moriša” su odsvirali i otpevali “Kreće se lađa francuska” i, sudeći po “inten zitetu” aplauza, postigli su pun pogodak. Usledile su još dve vesele banaćanske pesme, a u završnici koncerta “Lale sa Moriša” su nastupili sa pesmom “Tamo daleko” i tom prilikom su im se na sceni pridružili svi učesnici koncerta. Bio je to veličanstven trenutak kada su i gledaoci oduševljeno pratili izvođače i svoje neskriveno zadovoljstvo potvrdili snažnim aplauzom.
Gostovanje “Lale sa Moriša” u Beogradu ostalo je “zapisano” i nastupom na televiziji Beograd. Treći kanal, u okviru “Beogradskog programa”. Tom prilikom su knez opštine Viorel Matej i sponzor KUD-a “Lale sa Moriša” Živko Isakov, u nekoliko reči predstavili Čanad i mlade amatere, a tamburaši su se predstavili jednom pesmom. Iako je ovaj nastup bio kratak (šteta što pojedini urednici mas-medija iz matične zemlje nemaju sluha za goste iz dijaspore kada se već ukaže pri lika, ali to je druga priča) mislimo da su oni gledaoci Trećeg kanala (koji nisu u istom terminu pratili fud balsku utakmicu Jugoslavija-Rumunija) koliko-toliko saz nali o postojanju srpskih ansambala u susednoj Rumu niji, o negovanju izvornog folklora, kako to Čanaci čine.
Gostovanje dvadesetak umetnika-amatera iz Čanada u Beogradu 27. i 28. marta ostaće u pamćenju članovima društva i po jednom izuzetno prijatnom (a bilo je, istini za volju, i nekoliko neprijatnih momenata koje želimo da što pre zaboravimo) doživljavaju. Naime, poznata estradna zvezda srpske folk muzike Nada Obrić je sa svojim društvom i prijateljima priredila izuzetno divno veče gostima iz Rumunije u restoranu “Marinada” gde su i tamburaši iz Čanada sat-dva zabavljali goste. Ovo divno veče i izuzetan gest Nade Obrić, nakon koncerta, donekle su ublažili gorak ukus nedomaćinskog ponašanja domaćina. Jeste da Čanad nije Beograd, ali… (S.M.)
Na Drugom saboru tradicije i kulture Srba u Beogradu

ČANACI NASTUPILI FENOMENALNO

Od 24. do 26. juna 1995. u Beogradu je održan Drugi sabor tradicije i kulture Srba na kojem je učestvovalo preko 40 kulturno-umetničkih društava i izvornih grupa iz cele Jugoslavije. Kao specijalni gosti pred beogradskom publikom nastupili su umetnici amateri SKUD “Kolo” iz Alena (Nemačka), FMD “Kolo” iz Neuhansena (Švajcarska) i KUD “Lale sa Moriša” iz Čanada.
U nedelju 25. juna mladi umetnici-amateri iz Čana da nastupili su u završnici programa, pred prepunim gledalištem letnje pozornice Doma kulture “Studentski grad” u Novom Beogradu, spletom narodnih igara iz Banata uz pratnju tamburaškog orkestra pod upravom prof. Tome Đurića. Dobro uvežbana igračka grupa, u divnim “lalinskim” narodnim nošnjama i uz instrumen talnu i vokalnu pratnju tamburaša i grupe pevača, zadivila je gledaoce, ne samo onim što su prikazali na sceni u desetominutnom programu već i samom činje ni com što su Srbi (kako smo čuli od gledaoca u blic-anketi za vreme nastupa) u dijaspori, u Rumuniji, tako divno očuvali svoj izvorni i autentični folklor i obi čaje. I da sve ne bude po programu (režija je bila vrlo stroga) čanadski tamburaši su se “obratili” gleda oci ma i za rastanak, bila je to poslednja tačka večerašnjeg programa, odsvirali i otpevali poznatu pesmu “Tamo daleko”. U trenutku prvih akorda tamburice gledaoci su, uz pljesak, ustali i prihvatili pesmu. Bio je to trenutak za pamćenje, trenutak velikih emocija i nadahnuća. A kad se pesma završila, po prvi put su gledaoci zatražili “bis”, što se nije dogodilo ni prvog ni drugog dana festivala. Dugotrajan aplauz i poklici “Bravo, braćo Srbi!” bili su najlepša nagrada koju su Čanaci mogli da sanjaju.
Međutim, nije to bilo jedino priznanje koje je KUD “Lale sa Moriša” dobilo na ovom Saboru. Nakon pro glašenja pobednika Sabora – izvorna grupa iz Bujanovca (takmičila su se samo društva iz Jugoslavije) dodeljene su nagrade i priznanja specijalnim gostima. Tako se u rukama Tome Đurića, na sceni Doma kulture “Studentski grad”, pred velikim brojem gleda laca, uz svetla reflektora i pred kamerama beogradske televizije i brojnih foto-reportera našla diploma za izuzetan doprinos očuvanju izvornog nacionalnog folklora, sta tueta “Beogradski pobednik” i “Zlatna jabuka”.
Takva priznanja nije do sada dobilo ni jedno naše društvo na festivalima, saborima i kulturnim manifes tacijama u matičnoj zemlji. (S.M.)

“Lale sa Moriša” u Beogradu

I TAKO SE PIŠE ISTORIJA SELA

Nikada u svojoj istoriji neko srpsko kulturno-umetničko društvo iz Čanada nije učestvovalo na nekom saboru ili festivalu folklora u matičnoj zemlji. To je ove godine (1995) učinilo KUD “Lale sa Moriša”, učestvujući kao specijalni gosti na Drugom Saboru tradicije i kulture Srba (u Beogradu) od 24. fo 26. juna.
Društvo je osnovano tek pre dve godine zahvaljujući nekolicini entuzijasta iz mesta, koji su se prihvatili teškog i odgovornog posla – preporoda kulturne aktivnosti i amaterskog pokreta u selu. No, išlo se paralelno. Mesni odbor DSSKR je u prvom redu odlučio da uredi svoj klub, što je i učinjeno. Sada devojke i mladići imaju svoj dom, mesto gde se okupljaju, gde pro baju pesme i igre. Takođe, povratkom prof. Tome Đurića u rodno selo našao se i čovek koji će uvežbavati orke star. I to je učinjeno. Trebalo je naći i sponzore, jer bez para teško je istrajati. I to je rešeno, jer je Živko Bata Isakov, kao izuzetan poslovni čovek, uvideo da će se svom selu najbolje odužiti ako finansijski i materi jalno pomogne kulturno-umetnički rad. Tu je i učitelj u penziji, Zlata Pavlović, da podmetne rame kada je po trebno. A da ne govorimo o devojkama, Vesni Đuri čin i Radislavi Vlaščić, koje se najviše brinu oko orga ni zacije pograma, putovanja, dočeka gostiju i slično. Cela aktivnost se ne može zamisliti ni bez Ljubomira Mendebabe, čoveka za sve. Sa takvim timom (koje naše selo ne bi poželelo takvu ekipu) kojem još treba dodati i sveštenike Ognjana i Đuru Plavšića i kneza Viorela Mateja, Čanacima nije bilo teško da drugog dana Maratona budu domaćini (i te kakvi domaćini) KUD iz Sečnja i dragim gostima iz Vukovara sa orkestrom “Beli orlovi”, da organizuju ne samo divan doček i sve što ide uz to već i priredbu i druženje kakvo se ne pamti. Svojim izvanrednim nastupom na Maratonu (Čanaci neguju samo izvorni i autentični folklor) oni su izborili pravo da budu specijalni gosti beogradskog Sabora. Čast i odgovornost u isto vreme.
Pripreme za putovanje u Beograd nisu bile jedno stavne kako se da zamisliti. No, prebrođene su sve teškoće i društvo je krenulo na put. I dok smo se kretali ka granici nije izostalo pitanje: Kako će tamo biti? Razumljivo je da je vladala mala nervoza, trema… Nije svejedno nastupiti na jednom Saboru, pred beo grad skom publikom. Hrabrili su jedni druge, po ko zna koji put analiziran je repertoar. Sve je temeljno priprem ljeno, ali…
Autobus niže kilometar za kilometrom. Na izlasku iz Zrenjanina za Beograd zaustavlja nas kontrola mi licije. Nešto nije u redu sa autobusom! Mora se platiti visoka kazna. Ipak, mirovnim i “diplomatskim” putem sve se da rešiti. Ulazimo u Beograd. Neki mladići i devojke prvi put su u glavnom gradu svih Srba sveta. Uz pomoć jednog dobronamernika, u ulozi vodiča, stižemo i do Skupštine opštine Novi Beograd, zbornog mesta svih učesnika. Autobus do autobusa sa registracijama iz svih krajeva Jugoslavije. Na stotine i stotine učesnika, svih uzrasta. Prijavljujemo se organizacionoj komisiji. Sledi oblačenje u narodne nošnje i, po programu, nastup na nekom javnom mestu radi “reklame” i zagrevanja. Dobijamo i plakat sa nazivom mesta i zemlje “Čanad – Rumunija”. To nam je firma. Autobusom stižemo do nekog trga. Malo je sveta, kišovito vreme, nedelja je. Odlazimo do Ade Ciganlije. Ni ovde nikoga. Onda pred neki tržni centar. Na platou nastupaju prvo umetnici-ama teri iz Bujanovca. Svet se polako okuplja. Slede Čanaci. Za Beograđane nešto novo. Neko iz publike se pita: Kako to Rumuni, a pevaju i igraju srpski? Mi, “civili” im objašnjavamo šta je i kako je sa Rumunima i Srbima. Čude se, dive se, pljeskaju. Kažemo im da srpska zajed nica u Čanadu broji samo nešto više od 300 duša. Vrte glavom: Zar je moguće?! Mnogi pitaju kojom prilikom smo u Beogradu. Kažemo im o Saboru. Neki tek tada čuju za ovu manifestaciju. Mnogi su obećali da će doći da nas vide. “Reklama” je uspela!
Smeštaj u hotelu “Putnik”, zatim ručak u menzi fabrike IMT zajedno sa još hiljadu učesnika Sabora. Svi su u narodnim nošnjama. Kao da se na jednom mestu okupila cela Srbija i Crna Gora, a i nešto više od toga, jer tu su i amateri iz Banja Luke, Milića (Republika Srpska), Bjeljine, Knina… Sledi generalna proba u letnjoj bašti “Studentskog grada”. Reditelj sve proverava, upućuje, menja redosled… Čanaci nastupaju na kraju. Dobro smo prošli. Sledi pauza do početka večer njeg koncerta. Odlazimo do autobusa parkiranog ispred jedne samoposluge. Prilaze nam članovi KUD-a Sivac. Isto u lalinskim nošnjama. Predlažu da zajedno zasvi raju oba tamburaška orkestra. Rečeno, učinjeno. Prolaz nici se zaustavljaju, slušaju, pevuše sa tamburašima. Tu je i nekolicina beogradskih “boema”. Piju pivo iz samoposluge i naručuju pesme. Kao na vašaru. Kako se lako ljudi mogu združiti, sprijateljiti. Pesma je naj bolji način za to.
Pre početka večernjeg koncerta bašta je već bila prepuna. Društva nastupaju jedno za drugim. Kao po koncu. Ne zna čovek ko je bolji od koga. Teško će biti žiriju. Kamere snimaju, blicevi blješte, publika pljeska. A onda je najavljeno i KUD “Lale sa Moriša” iz Rumunije, iz Čanada. Tačno je ponoć. Tamburaši su na visini. Nema greške. I igračka grupa mami aplauz. Onda iznenađenje. Toma Đurić poziva orkestar i pevače da se primaknu ivici scene. Postavlja dva-tri mikro fona i kreće… “Tamo daleko”. U publici tajac, a onda oduševljena masa ustaje i prihvata pesmu. Dugotrajan aplauz je na kraju sve rekao. Žiri dodeljuje, potom, nagrade. Specijalnim gostima priznanja. Za Čanace najdraža , za uložen trud.
Ujutru je sve drugačije. Nasmejana i opuštena lica, šale, dobro raspoloženje. Fotografisanje u holu hotela za uspomenu. Krećemo na Kalemegdan. Šetnja Knez Mihajlovom. Oko 14 časova krećemo za granicu. Usput nas susreće neviđeni pljusak, a zatim sunce obasjava put. Prelazimo Zrenjanin. Bata Isakov predlaže: “Morali bismo proslaviti uspeh, najbolje da to učinimo u Sečnju. Tamo su naši prijatelji”. Društvo prihvata predlog i autobus menja rutu. Stižemo u Sečanj. Kelneri posta vljaju stolove. Tamburaši se prihvatili instrumenata i nastaje pesma. Dolaze i čelnici opštine: Lisov, Popa ra, Samardžić, Miok. Čude se ovoj iznenadnoj poseti. Čestitaju na uspehu. Razleže se pesma, dogovori oko no vih poseta… Koliko uskoro.
“Hvala vam devojke i momci za ono što ste učinili u Beogradu, što ste proneli slavu i ime našeg sela, rekao je u trenutku oduševljenja Bata Isakov. Ni vaši dedovi, ni vaši očevi nisu imali tu čast da nastupe pred beogradskom publikom , a to je vama pošlo za rukom i to uspešno. Vraćamo se kući sa dva dragocena trofeja i to je najlepši poklon koji možemo učiniti našem Čanadu!”
“Ovo je tek početak našeg preporoda, rekao je Toma Đurić. Sada se ne treba opustiti već još više poraditi na usavršavanju programa, na izmeni repertoara. Od sada moramo težiti samo perfekciji, jer nazad se ne može”.
U Čanad stižemo posle ponoći. Srećni i zado voljni. A kako bi drugačije. (S.M.)

KUD “Lale sa Moriša” u Beogradu

POHVALE ZA UMETNIKE-AMATERE IZ ČANADA

U periodu 24-28. jun 1998. održan je na Novom Beo gradu, pod pokroviteljstvom Skupštine opštine Novi Beograd i u organizaciji KUD-a “Srbija IMT”, peti po redu “Sabor tradicije i kulture Srba” – Beogradski po bednik 1998.
Na ovogodišnjem Festivalu, pored 650 učesnika iz Srbije, učestvovalo je 18 članova KUD-a “Lale sa Mo riša” iz Čanada – tamburaški orkestar pod upravom prof. Tome Đurića i solistkinja Dušice Rošu i Alek sandre Mandran. Bilo je ovo četvrto učešće talento vanih tamburaša i solista iz naselja kraj Moriša, pravih predstavnika srpskog folklora iz Rumunije.
Čanaci su u Beograd doputovali u petak, gde su ih dočekali gospođa Mira Drča, načelnik za kulturu opš tine Novi Beograd, g. Petar Janić, direktor Sabora, g. Radojica Kuzmanović, umetnički direktor KUD-a “Sr bija IMT” i koreograf ovogodišnjeg sabora, gospođa Jelena Kuzmanović, predstavnik ansambla “Kolo” i druge ličnosti.
U večernjim satima, u svečanoj dvorani Politeh nike, održano je veče starogradskih pesama. Dvorana je bila dupke puna, a voditeljice su bile poznate glumice Jelena i Ivana Žigon. Nastupili su poznati jugoslo venski solisti kao Žarko Dančuo, Jasna Kočijašević, Jasna Stojković, Dragoslav Mihajlović Kanarinac i drugi. U toj izuzetnoj selekciji zavidan uspeh su imali i članovi KUD “Lale sa Moriša”. Sviralo se i pevalo do kasno u noć.
Drugog dana boravka u glavnom gradu Srbije i Jugoslavije gosti iz Rumunije su, uz pomoć domaćina, pre podne razgledali znamenitosti Beograda, a u predvečerje u Studentskom gradu, na otvorenoj sceni, održan je kon cert narodnih pesama i igara. Sve učesnike ove priredbe pozdravio je g. Čedomir Ždrnja, predsednik organiza cionog odbora sabora i g. Petar Janić. Nastupili su izuzetni virtuozi, članovi kulturno-umetničkih druš tava “Abrašević” iz Kragujevca, “Ivo Lola Ribar” iz Beograda, “Srbija IMT” i drugi. Ovoga puta članovi našeg društva su bili samo gledaoci.
U nedelju, na sam Vidovdan, članovi KUD-a “Lale sa Moriša” su prisustvovali svetoj liturgiji u crkvama Beograda. Tako smo bili i u Sabornoj crkvi, i u crkvi Svete Petke, i u crkvi Sveti Sava. Po podne, u 16.00 časova, otpočeo je defile učesnika Sabora, sa početnom tačkom na Kalemegdanu. Išlo se Ulicom Kneza Mihajla, preko Terazija, do Skupštine grada Beograda, odakle smo autobusima krenuli za Studentski grad na Novom Beogradu. Na sceni ove poznate kulturne ustanove održano je veče rodoljubivih pesama. Među učesnicima bili su amateri iz Sivca, Radojeva, Niša, zatim ansambli iz Bugarske, Makedonije i raznih krajeva Srbije. Na žalost koncert je morao biti prekinut zbog jakog pljuska i nevremena, te je dodela nagrada obavljena u holu Studentskog restorana.
Najvrednija nagrada, prelazni pehar Beogradski pobednik petog Sabora, pripala je AKUD-u “Medijana” iz Niša. Društvu iz Čanada je pripala mala statueta i diploma-zahvalnica za izuzetan nastup na Saboru.
Na rastanku, kao i uvek, zagrljaji, poljupci, suze radosnice i obećanja za skoro viđenje. Ovom prilikom članovi KUD-a “Lale sa Moriša” zahvaljuju se svim domaćinima za uzuzetno gostoprimstvo i pažnju ukazanoj tokom trodnevnog boravka u Beogradu.
Ovogodišnji Sabor tradicije i kulture Srba bio je u znaku 800. godišnjice manastira Hilandara, 100. godišnjice rođenja pesnikinje Desanke Maksimović i 50. godišnjice izgradnje Novog Beograda. (V.Đ.)

Gostovanje koje će se pamtiti iz više razloga

“LALE SA MORIŠA” U MATIČNOJ ZEMLjI

Gostovanje KUD “Lale sa Moriša” iz Čanada u Be o gradu i Novom Kneževcu ostaće dugo u sećanju četr de setorici mladića i devojaka iz ovog našeg sela, jer je imalo i lice i naličje. Ne treba trošiti reči, a ni Čanaci to ne žele, i kazati koliko je napora i truda potrebno jednoj tako maloj zajednici da obezbedi sve što je potrebno za dvodnevno gostovanje kada treba održati dva koncerta i prevaliti oko 600 kilometara. Uz to ni svi članovi orkestra, vokalne grupe i igračke družine nisu mogli na put zbog raznih obaveza. Ipak, rukovod stvo društva i mesne organizacije Saveza Srba se odazvalo pozivu KUD “Srbija IMT” iz Novog Beograda da učestvuje na Četvrtom Saboru tradicije i kulture Srba “Beogradski pobednik”, kao i KUD iz Novog Kne ževca da prirede predstavu u mesnom Domu kulture.

Pozivi nejasni i dvosmisleni
Ako ova kratka “storija” koju ću vam ispričati kao očevidac, može poslužiti i drugim našim društvima kada budu ugovarali razmene društava i poseta (pro grama) sa sličnima iz matične zemlje, onda je nisam džabe napisao. Dakle, poziv je stigao u Čanad u kojem se lepo i čitko vidi da je društvo pozvano na Sabor i da ih pozivaju za subotu, 28. jun oko 11.00 časova u Skupštini opštine Novi Beograd. U pet časova izjutra autobus je krenuo iz Čanada i sa malim prekidima na graničnom prelazu nastavili smo put Beograda. Nakon tročasovnog putovanja, užarenom banatskom ravnicom, stigosmo pred zgradu Skupštine opštine. Ovde ni žive duše. Niko da nam poželi dobrodošlicu, da nam ponudi čašu hladne vode. Jedino smo sa portirom mogli razgovarati. A por tir, kao i sva njegova sabraća širom sveta, mnogo toga ne zna. Srećom, sa nama su doputovale i dve gospođe, bivše članice KUD “Srbija IMT”, koje su boravile u Rumuniji. Zahvaljujući njima uspeli smo da saznamo da su nas domaćini očekivali tek popodne i da ništa nije pripremljeno za… Neko se ipak našao (koliko smo uspe li saznati, jedan od sponzora) koji se “smilovao” te nas pošalje u hotel da se osvežimo, odmorimo i pripremimo za probe u Studentskom gradu.
Dugo najavljivan defile učesnika Sabora, preko 500 amatera iz cele Srbije, od Skupštine opštine do letnje pozornice u Studentskom gradu, onako u narodnim noš njama, otegao se skoro dva sata, za koje vreme su i starci i starice i mališani od šest-sedam godina čekali na užarenom suncu, u koloni, da predsednik opštine… porazgovara sa predstavnicima društva. To se nije dogodilo u zakazano vreme, već… da ne pričamo. I tako premoreni, ožedneli (ponovo niko da pruži učesnicima čašu vode na užarenom asfaltu) krenuše umetnici ka odredištu gde su ih očekivali reditelji programa, a same probe trajale su nekoliko časova. Očekivali su mla di Čanaci da vide i porazgovaraju sa svojim vrš njacima iz Beograda, članovima društva “Srbija IMT”, koje su tako divno ugostili nekoliko dana u Čanadu i Semiklušu. Džabe…
Nakon programa (o tome u nastavku) posle ponoći i večere odosmo u hotel sa namerom da se sutradan sasta nemo sa rukovodiocima KUD-a “Srbija IMT” i poraz govaramo o saradnji. Opet, džabe. Ni pokušaji preko telefona da se stupi u kontakt sa ljudima koji su bili srdačni i ljubazni u… Čanadu, nisu urodili plodom. Odlučismo da krenemo na put dug 200 km za Novi Kneževac, po najvećoj temperaturi, da posetimo Sremske Karlovce i Petrovaradin, kada smo već u ovim kra jevima.

Poziv za koncert bez odjeka!
Stižemo u Novi Kneževac oko 18.00 časova. Gradić na severu Banata, uz samu Tisu, dočekao nas je velikim plakatom u centru mesta u kojem je najavljen nedeljni koncert gostiju iz Rumunije. Parkiramo ispred Doma kulture (ili Pozorišta, kako nam kasnije rekoše), jer je za to odredište glasio poziv. Pokušavamo na nekoliko vrata. Nigde nikoga. Rukovodioci čanadske delegacije pokušavaju da od nekih prolaznika saznaju gde su do maćini. Ništa od svega toga. Posedosmo u letnjoj bašti nekog kafića da se osvežimo, koliko nam je “džeparac” dozvoljavao. I tako se raspričasmo sami sa sobom, neki povadiše torbe i ostatak užine da se založe. I tek rešismo da se kući vratimo kada nam se pridruži g. Horvatov, jedan od organizatora koncerta. Uz tradicio nalno izvinjenje zbog kašnjenja, g. Horvatov nam još reče da predsednik opštine neće doći da pozdravi goste iz Rumunije (Srbe valjda iz Rumunije!) jer pripada… ne znam kojoj partiji i na izborima je bilo… šta je bilo. Da čovek ne poveruje!
Na kraju odosmo i do mesta predstave. Dvorana zaista divna, ozvučenje idealno, “Lale” spremne za pro gram u tačno 20.00 časova. No, nije bilo da bude. Uz izvinjenje domaćini nam rekoše da je publike malo i da možemo početi u 21.00 čas, pa ko je došao dobro došao, a ko nije… I zaista tokom cele priredbe u sali nije bilo više od 25 osoba u jednom trenutku! Pola manje nego gostiju!

Čanaci održali lekciju domaćinima
Na sceni Studentskog grada “Lale sa Moriša” su nastupili jedino sa tamburaškim orkestrom i grupom pevača i to u trajanju od 8 minuta, koliko je bilo rezervisano svakom od deset učesnika. Lavlji deo programa prigrabio je organizator (a ko bi drugi?) i to više od sat vremena. U tom kratkom razdoblju grupa Tome Đurića je bila sjajna kao uvek, a publika je to nagradila kako i valja. Međutim, nije postignut uspeh od pre dve godine. Velika statueta “Beogradskog pobednika” pripala je KUD iz Lepojevića (zaista divna predstava), a Lalama mala statueta. Međutim, najveće priznanje je bilo kada su zamoljeni da na kraju večernje predstave, kada su na sceni bili svi učesnici, odsviraju i otpevaju “Tamo daleko”. Pun pogodak.
Na sceni u Novom Kneževcu, bez obzira na malo brojnost publike, tamburaši, pevači i igrači su nadvisili sami sebe verovatno oslobođeni treme pred tak vom publikom kao što je beogradska ili iz prkosa i inata da dokažu da je vredelo napuniti dvoranu, bar u mestu sa oko osam hiljada žitelja i 250 polaznika škole folklora. Eh, da u Čanadu ima bar deseti deo tolikog srpskog naroda! Da kažemo da je gost Čanada bila Aleksandra Mandran iz Semikluša, koja je u svom stilu prosto očarala ono malo publike. Istina, primetili smo kod nekoliko starijih osoba kako sa nevericom prate nastupe gostiju iz Čanada, krsteći se i čudeći zar je tako nešto moguće. E, pa jeste!

Zvona u ponoć
I da ne bude sve u tužnom tonu, nakon predstave mesni paroh, sa nekolicinom saradnika iz crkvene opštine, koji su i bili na predstavi (hvala im) pozvaše nas da razgledamo preuređenu crkvu u mestu. I tako u ponoć zabrujaše zvona sa crkve koja je “tek” ispunila 200 godina postojanja, osvetljena reflektorima sa svih strana i restauriranim ikonostasom i slikama, kao da je nova.
Kada autobus krenu za Rumuniju ponovo se začu pesma devojaka i momaka sa zadnjih sedišta. Učinilo mi se da nije bilo toliko radosti i zanosa u glasovima kao pre dva dana kada krenusmo iz Čanada. Ili mi se možda samo pričinilo. (S.M.)

Reportaža sa gostovanja KUD “Lale sa Moriša” u Bujanovcu

PUTOVANjE NA JUG

Dugo su se Čanaci pripremali za uzvratnu posetu prijateljima u Bujanovcu, na jugu Srbije. KUD “Kolo” iz ovog gradića slavilo je svoj 25. rođendan i za tu priliku u goste pozvali Čanace sa svojim tamburašima, pevačima i igračima. Iako se na put trebalo krenuti kad za to vreme nije (vejavica, hladnoća, dan kratak) Čanaci nisu želeli da propuste priliku, a da se ne vide sa svojim prijateljima “na njihovom terenu”. Kada je sve bilo spremno, u petak 10. novembra 1996, u 7.00 sati autobus sa umetnicima-amaterima, ali i drugim žiteljima Ča nada, njih četrdesetak ukupno, krenuo je ispred Srpskog kluba na put dalek i, kako ćemo videti, nimalo lak.

Birokratija na granici
Na put Čanaci nisu krenuli praznih ruku. Znajući da i u Bujanovcu ima izbeglica iz Republike Srpske Krajine, poneli su pošiljku hrane (1,5 miliona leja) koju je pripremio DSSKR, a sa svoje strane đački pribor (sveske, olovke, flomastere i drugo) za dečake i devoj čice iz srpskih krajina. Naravno, mislili su Čanaci i na sebe same tako da su, kao pravi Banaćani, strpali u svoje putničke torbe podosta hrane, a bogami i pića, jer trebalo se dobro zagrejati na niskoj temperaturi, ali i da ponude svoje domaćine šljivovicom, kajsijačom, bresko va čom i drugim “voćnim sokovima”. Do graničnog pre laza Žombolj – Srpska Crnja sve je bilo u redu. Ovde je, međutim, birokratija počela da deluje. Iako je vođa puta, gospođica Vesna Đuričin raspolagala svim ured nim pa pirima, a bilo je toga podosta, carinici i pogranična policija je sve to do tančina pregledala (od primice Tome Đurića do bekeša Slavena Pavlovića) jer, ne daj bože da neko ne vrati svoj instrument sa gostovanja. A kada su se uverili da su Čanaci na put krenuli ne radi šverca već jedino da časno obave misiju, dadoše zeleno svetlo.
Sa druge strane rampe ista slika. Ozbiljni i ćutljivi službenici obaviše svoj posao “natanane”, temeljno i strogo po propisu (jedino je oko pošiljke hrane bilo malo natezanja jer nije bilo službenika koji da proveri ispravnost mesnih konzervi). Na kraju nam poželeše srećan put i da se vratimo živi i zdravi!
Kada pogledasmo na časovnike ispade da smo na ovom prostoru dugom 200 metara izgubili puna tri sata! Zanemarljivo, zar ne?
Na svu sreću put do Zrenjanina, a zatim do Beograda prevalismo bez većih poteškoća zahvaljujući drumarima koji su obavili svoj posao kako treba. Jedino nam pri izlasku iz Zrenjanina policija na kontrolnom punktu ne dodeli novčanu kaznu u devizama zbog nekog tahografa na autobusu koji ne beše ispravan. Kamo sreće da je u nas sve ispravno. Bili bismo ispred Amerike.
Beograd nam je i ovoga puta zadavao glavobolje zbog obaveze teških vozila i autobusa da saobraćaju što dalje od centra, a to znači lavirintom, kojem je strancu teško da se snađe. Tek kad izbismo na autoput Beograd – Niš kod Gazele, laknu nam. Ali samo do naplatne rampe!

Humanitarna pomoć, vrlo dobro, ali…
Znali smo da se kretanje svih vozila jugoslovenskim auto-putevima naplaćuje. Stranci u devizama. Međutim, kako smo raspolagali papirima u kojima je bilo nazna čeno da autobus putuje za Bujanovac, da nosi pošiljku humanitarne pomoći i da putnici nisu niko drugi do umetnici-amateri koji će u Bujanovcu prirediti huma nitarni koncert, računali smo da će službenici na platne rampe uvažiti sve to i osloboditi nas nimalo malog izdatka iz budžeta ionako siromašnog KUD “Lale sa Moriša”.
Službenik sve to pregleda, klimnu glavom i reče: Sve je ovo u redu, ali putarinu morate platiti. Ovde imate putni listić do Niša. Ako tamo uvaže ova dokumenta možda nećete platiti putarinu…
Do Niša putovali smo udobno i brzo jer auto-put je ipak nešto drugo od obične saobraćajnice. Sa nekoliko kratkih prekida, tek da se popuši cigareta i razgiba telo, stigosmo do naplatne rampe nadomak Niša. Noć je već bila zagospodarila tako da nam je bilo jasno da nećemo stići u zakazano vreme u Bujanovac. No, uvereni smo bili da će nas domaćini čekati na zaka zanom mestu.
“Parlamentarna delegacija” u sastavu Vesna Đuri čin i Ljubomir Mendebaba krenu da sa službenicima naplatne rampe pregovara oko oslobađanja putarine. Argumenata je bilo dosta, jedino je to službenik trebalo da uvaži. Više od pola sata “natezanja” nije ništa pomoglo tako da se “Cezaru moralo dati što je Ceza rovo”. U kratkom roku vođe puta sakupiše od “putnika” novac i… krenusmo dalje uvereni, kako nam rekoše na rampi, da više ovakvih “nezgodnih mesta” do Bujanovca nema. Zaobiđosmo Niš preko petlje i tek se upisali na autoput za Skoplje (trasa prolazi kroz Bujanovac) ispred nas iskrsnu nova naplatna rampa. Raspitasmo se da li i ovde treba platiti putarinu iako samo 500 metara dalje postoji mogućnost da se “prošvercujete” na glavni auto-put sa starog puta. Trebalo je.
Kako su rezerve bile iscrpljene saglasismo se da krenemo starim auto-putem, koji je u stvari običan put. Taj manevar koštao nas je više od sat izgubljenog vremena ali uštedismo devize. Ne zna čovek šta je bolje.

U Bujanovcu društvo beše na okupu
Noć bez mesečine uskratila nam je mogućnost da iz autobusa razgledamo okolinu i divimo se prelepom pejzažu (videsmo ga pri povratku). Nedostatak saobra ćajnih oznaka mesta, mimo kojih smo prolazili, otežao nam je da na mapi pratimo gde se nalazimo i koliko još imamo kilometara do Bujanovca. Bukvalno, ni na jednom mestu od Niša do Bujanovca, a razdaljina iznosi negde 150 kilometara nismo naišli na neki saobraćajni znak. Kada ugledasmo brojna svetla na levoj strani puta shva tismo da prolazimo pored Vranja, a onda ni Bujanovac nije daleko. I tako oko jedanaest časova uveče stigosmo na ulaz u grad. Tu nas je dočekala delegacija domaćina i povela nas do Doma kulture, gde su nas, već nekoliko časova, čekali domaćini.

Zagrljaji, suze i … domaća turšija
O susretu prijatelja ne treba trošiti reči. Ispred velelepne zgrade Doma kulture (u kojoj još funkcionišu mnoge druge kulturne institucija, novine, radio stanica i slično) dočekaše nas sa hlebom i solju (i rakijom, naravno) uz zvuke “bučnog” orkestra. Zagrljaji, poljupci, suze, “Dobro nam došli” i sav repertoar pri ovakvim susretima otkravi nam srca i svi skupa pođosmo u svečanu salu. Posedasmo za stolove na kojima behu postavljene đakonije, sokovi i piće. Predsednik KUD “Kolo” Boban Dimitrijević sa par reči pozdravi drage goste i najavi program gostovanja. Uzvratiše mu Vesna Đuričin i Zlata Pavlović. Sat-dva posedasmo na raz govor o svemu i svačemu, kako u takvim prilikama biva, pijuckajući rakiju ili vinjak i mezeteći specijalitete koje nam domaćini ponudiše. Domaći ovčiji sir i domaća kisela turšija (vrsta paprike) kao da najbolje prijaše prefinjenom ukusu Čanaca. I kada beše oko dva sata posle ponoći krenusmo na počinak. Mlađi kod svojih vršnjaka, a ostali u motel.

Put za manastir ravan avanturi
Posle doručka prošetasmo Bujanovcem. Palanka tipična za južnu Srbiju. Mnoge stare zgrade potvrđuju podatak da su ovde Turci gospodarili preko pet vekova, sve do 1912. godine, nakon balkanskih ratova. Vladali i na lokalni živalj i dan danas ostavili duboke tragove u mentalitetu, ophođenju, urednosti… Poređenja sa Vršcem ili Kikindom su izlišna.
Oko 12 časova krenusmo na izlet u manastir Prohor Pčinjski, nakon što nas obavestiše da je put, dug 30 kilometara, prohodan. Prva deonica puta nije nago veštavala kakve nas sve muke očekuju. Tek kad zađosmo u visoke planine Kozjak shvatimo da put vodi na… nebo, a ne u manastir. Serpentine kakve niko od nas u životu nije video kao da nisu imale kraja. Autobus se puževom brzinom penjao ka zvezdama. Mlađi deo “turista” non šalantno je sve to posmatrao i doživljavao dok su oni iz starije generacije verovatno pomišljali da na “br zaka” sačine testament. Naši vodiči su sa smeškom na licu pratili reakcije Vase, Tome, Zlate, Stojana… Znali su oni šta su znali! I u jednom trenutku, kada je autobus krenuo nizbrdo, ugledasmo velelepni, čaroban prizor. Ugledasmo u dnu kotline manastir. Delovao je kao igračka iako smo se na licu mesta uverili da je jedan od najvećih manastira u Srbiji. Pored njega reka Pčinja, bistra kao suza, već vekovima u sebi nosi istoriju ovoga kraja. Tu su već i prve vikendice, podignute ovde, Bogu iza leđa, da potvrde da čovek može stići i do najza bitnijih krajeva.
Mlađi kaluđer nas je upoznao sa istorijom mana stira, sa njegovim ktitorima, sa značajem manastira za srpsku duhovnost.
Prepodobni Prohor Pčinjski rođen je u Ovčem polju, u prvoj polovini 11. veka. Vrlo rano izučio je književnu mudrost, ali pošto duša i srce njegovo “ljubljaše Boga iznad krasote sveta i zemaljskih čari”, napusti roditeljski dom i nastani se u nagoričanskom pešteru istočno od Kumanova, potom na planinu Kozjak, južno od Vranja i u podvigu provede 62. godine.
Za njegove podvige u postu, bdenju, molitvi i ostalim bogougodnim delima, Bog ga je još za života, nagradio darom čudotvorstva i proroštva.
Posle njegovog preseljenja u večni život, javio se u snu vizantijskom caru Diogenu, kome je, još kao vel moži, prorekao da će postati car, što se i obistinilo 1067. godine.
Dirnut opomenom za neizvršeno obećanje, car Diogen dođe i pronađe mošti prepodobnoga Prohora i sagradi u njegovu čast manastir kraj reke Pčinje. Tu položi njegove svete mošti, iz kojih poteče celebno miro, koje i danas toči i daje ozdravljenje svima onima koji sa verom dolaze u ovu svetinju.
Molitvama i čudima Svetoga Oca (kako narod u pčinjskom kraju naziva prepodobnoga Prohora), njegov manastir je devet vekova pravi duhovni centar monaštva i svih bogočežnjivih duša.
Nakon razgledanja manastira, crkve, vodenice koja i danas melje kvalitetno kukuružnje brašno za proje i kačamak, pođosmo na ručak u jednu od prostorija turis tičkog kompleksa u okviru manastira. A povratni put ne učini nam se nimalo lakšim do onog kada ovde dođosmo. Tek kada autobus pristade na parking u blizini Doma kulture u Bujanovcu, mnogima laknu. No, i pored svega toga doživljaj je bio izvanredan i niko nije zažalio.

Zajedno na sceni
U subotu uveče u prepunoj sali Doma kulture (500 mesta) na velikoj sceni nastupili su domaćini i gosti. Program je bio izuzetan, a publika je toplo i burno po zdravila nastup Čanadaca – od tamburaša, koji su pro sto briljirali, do igrača, solo pevačice Dušice Rošu i ostalih učesnika. Sve je bilo kako se samo poželeti može.
Za oproštaj, ako se tako može reći, priređeno je, nakon programa, zajedničko druženje. Ovoga puta goste je pozdravio g. Dobrivoje Đorđević, direktor u Skupštini grada Bujanovca i u nekoliko rečenica upoznao goste sa ovim gradom. Pribeležili smo da je Bujanovac grad na tromeđi Srbije, Kosova i Makedonije, a da ni bugarska granica nije daleko, da mu je stanovništvo mešovito (60 odsto Albanaca, Srba, mnogo Roma, Makedonaca, Bugara, Turaka), da grad prosto leži na neiscrpnim rezervama mineralnih voda (ovde se flašira poznata mineralna voda “Heba”), gasa i lekovitog blata, da ima razvijenu trgovinu, da ima bogatu kulturnu i sportsku aktivnost, da nema međuetničke netrpeljivosti itd.
Uz bogatu trpezu, pesmu i igru okončasmo i drugi dan posete. Valjalo je poći na počinak jer sutradan je trebalo krenuti za Čanad.

Doviđenja, do sledećeg susreta!
U nedelju ujutru rastanak. Iako se magla još nije podigla, uz nešto poduži oproštaj od naših domaćina, krenusmo na put kući. Bilo je tek prošlo 9 časova kada je autobus već napuštao područje Bujanovca. Sada smo mogli, iako u otežanim uslovima zbog magle, da razgledamo divne predele vranjanskog kraja i prisetili se Bore Stankovića i njegove “Koštane” i “Nečiste krvi”. No, kako smo se bližili Nišu počeli smo raz miš ljati da li će nas ovoga puta na naplatnoj rampi osloboditi, jer smo imali i potvrde iz Bujanovca da smo predali humanitarnu pomoć. Pred naplatnom rampom ponovo je delegacija, u istom sastavu, krenula na pregovore. Rezultat isti kao i pri dolasku. Nema nam kuda nego krenuti običnim putem do Beograda, kroz naselja i gradove. Blizu 200 kilometara brdovitim krajem nije mala stvar, pogotovu što smo se ponovo suočili sa problemom saobraćajnih oznaka. Jednostavno, na raskrsnicama nismo znali u kom pravcu da krenemo, a takvih “zagonetki” bilo je napretek. I ne malo puta morali smo u “rikverc”. Gubili smo dragocene minute, nerve. Kod Markovca odlučismo da skrenemo ka Topoli i Oplencu, jer već kad nismo na auto-putu bar da posetimo Karađorđev grad. Jedan saobraćajni udes u nekom selu, baš na glavnoj cesti, primorao nas je da “pauziramo” više od sat vremena jer policija i istraž ni organi su vršili svoj posao temeljito, i tu boga nema. I upravo zbog tog prekida stigosmo u Topoli kada je već bilo prekasno za razgledanje zadužbina dinastije Karađorđević. Kad je već bilo tako krenusmo preko Mladenovca za Beograd.
U glavni grad Jugoslavije stigosmo oko 21.00 čas. Kratak predah ispod Kalemegdana, boca soka ili šolja kafe u najbližoj kafani i… put granice.
Oko ponoći na granici je bila veća gužva nego usred bela dana. Verovatno pogađate zbog čega. No, to nije naš posao. Žurili smo kući. Sat posle ponoći stigosmo u Čanad. Svako je jedva čekao da legne u svoju postelju. Vozač Hubert ponajviše. Mislim da dugo neće zaboraviti ovo putovanje i vožnju. (S.M.)

“LALE” U DESKI

Preobraženje gospodnje je značajan dan za Deščane u Mađarskoj. Tada je njihova hramovna slava. Od davnina. Nekada je Deska, na samo 25 kilometara od graničnog prelaza Čanad – Kišsombor, bilo, kako meštani tvrde, skoro čisto srpsko mesto, sa preko 2.500 stanovnika. Danas Deska ima više od 3.000 stanovnika, ali samo 270 srpskih duša. Razloge ne treba nabrajati, jer su isti kao i u srpskoj zajednici u Rumuniji. Uprkos tako malom broju Srba kulturni i duhovni život u mestu ne jenjava. Srpska pravoslavna crkva je izgrađena 1859. godine na mestu još starije crkve-brvnare. U lepo uređenoj crkvi i predivnoj porti održana je u nedelju o Preobraženju gospodnjem hramovna slava. U goste Deščanima došli su članovi KUD-a “Lale sa Moriša” koji ujedno čine i okosnicu crkvenog hora. Sa njima je bio i njihov upućivač Toma Đurić i čanadski paroh Pera Ilijević. Njih su pozvali organizatori ove svetkovine, odnosno mesni crkveni odbor, lokalna srpska samouprava i mesna organizacija Saveza Srba u Mađarskoj. Pozvali su ih domaćini u okviru pokrenute saradnje između ova dva pogranična mesta i, kako je rekao član zemaljske uprave Saveza Srba u Mađarskoj g. Borivoj Rus, prilikom pri jema delegacije iz Čanada u parohijskom domu, došlo je vreme da se ojača i razvije saradnja između srpskih zajed nica u Rumuniji i Mađarskoj, jer i jedni i drugi imaju mnogo toga zajedničkog. A to se lako moglo primetiti upravo tog divnog dana, kada je čanadski crkveni hor pojao za vreme hramovne liturgije i večernja, a paroh Pera Ilijević služio zajedno sa mesnim parohom. Lepo je bilo i nakon rezanja slavskog kolača i osvećenja koljiva i... grožđa, za vreme narodnog veselja. U prepunoj porti bili su i gosti iz Sentivana, Batanje, Segedina i drugih mesta gde žive Srbi, takođe, bučno, veselo i razdragano bilo je i na slavskom balu, gde su i mladi i stari igrali i pevali do zore. Tokom boravka gostiju iz Čanada dogovoreno je da KUD “Lale sa Moriša” ponovo dođe u Desku početkom oktobra na festival folklora, a Deščani bi na leto iduće godine uzvratili posetu.
I tako je još jedna trajna saradnja pokrenuta. Na zadovoljstvo i jedne i druge strane. (S.M.)

VI Sabor srpske kulture – Deska 2001.

“LALE” NA SCENI

Srpsko kulturno udruženje “Banat” iz Deske, Samouprava Srba u Mađarskoj i Srpska redakcija Radio Pečuja organizovali su po šesti put Sabor srpske kulture, u kategoriji “Srpska narodna i duhovna muzika”, 20. i 21. oktobra 2001. u Deski. Da kažemo i to da su ovu međunarodnu manifestaciju pomogli Javna fon dacija za nacionalne i etničke manjine u Mađarskoj, Samouprava sela Deske i druge organizacije. Iz Rumu nije je na ovom saboru učestvovalo KUD “Lale sa Moriša” iz Čanada.

Koncert duhovne muzike
U subotu popodne u mesnoj srpskoj pravoslavnoj crkvi održan je koncert duhovne muzike. Tom prilikom su nastupili vokalni sastav “Akademac” iz Novog Sada, pod dirigentskom palicom Jovana Jerkova i pevačko društvo “Lale sa Moriša” pod upravom Tomislava Đurića. Na repertoaru oba društva bile su duhovne i stare pesme, a brojni prisutni u prelepoj deščanskoj Srpskoj crkvi popratili su svaki nastup aplauzom.
U večernjim satima u divnom, urednom i funkcio nalnom Domu kulture nastupili su svi učesnici Sabora srpske narodne muzike i pesme, kako iz Mađarske tako i iz Rumunije, Hrvatske i Vojvodine. Pre početka samog programa prisutnima su se obratili pozdravnim rečima gradonačelnik Deske, Jožef Šimic, potpredsednik Sa mouprave Srba u Mađarskoj, Borivoj Rus, koji je ujedno i istakao činjenicu da su na šestom Saboru po prvi put prisutna i društva iz inostranstva, a istovremeno pozdravio i zvanice prisutne na Saboru, među kojima i predsednika našeg Saveza Ognjana Krstića, zatim gos pođu Zorku Knežević iz Beograda, te Peru Lastića, predsednika Samouprave Srba u Mađarskoj.
Umetnički deo manifestacije je otvorio Hor srpske osnovne škole i gimnazije iz Budimpešte, kojim upra vlja Olivera Mandić, sa nekoliko divnih kompozicija. U nastavku je nastupio omladinski orkestar iz Lovre (prvi put do sada), kojim upravlja Radislav Halas. Orkestar čine uglavnom dečaci i omladinci od 12 do 18 godina i neguju izvornu narodnu muziku banatskog podneblja. KUD “Lale” iz Novog Kneževca (Vojvodina) predstavilo se publici svojim tamburaškim orkestrom i solistom Radetom Petrovićem. Oni su izveli splet banatskih narodnih pesama i igara.
Prijatno iznenađenje za sve prisutne bio je nastup dueta dveju divnih devojaka iz Santova, koji je izveo (bez muzičke pratnje), nadahnuto i divno, nekoliko starih pesama, a koje je svojevremeno zabeležila i sačuvala poznati narodni rapsod iz mesta Ljubica Šišković. Po drugi put na sceni su se pojavile “lale”, ali ovoga puta ansambl “Lale iz Banata” iz Deske, pod upravom Ljubo mira Rusa. Oni su pratili i mešovito pevačko društvo “Dukat”, takođe iz Deske. Solisti su bili Maksa Rus i Milivoj Đorđev. Iz Hrvatske, tačnije iz Trpinje, doma ćinima i gostima se predstavio KUD “Mladost”, pod upravom Dejana Marjanovića, a solista je bio Živojin Kergić. Ovaj ansambl neguje pretežno slavonski fol klor. “Akademac” iz Novog Sada je iz svog bogatog re per toara izabrao stare i skoro zaboravljene pesme, koje su se nekada pevale u selima i gradovima duž Dunava, od Sentandreje do Sombora. Rukovodilac ansambla Jovan Jerkov je zaista vrsni poznavalac muzike, kulture i duhovne baštine Srba sa prostora bivše Austro-ugarske carevine.

Bis za naše “Lale”
I najzad se na sceni pojavilo i KUD “Lale sa Moriša” u tradicionalnoj srpskoj banaćanskoj nošnji. Toma Đurić je obnovio i “osvežio” repertoar novim numerama. A nastup tamburaša, pevačkog društva i vokalne solistkinje Dušice Rošu publika je toplo pozdravila (i na bis pozvala) goste iz Čanada, koji su na kraju odsvirali i otpevali “Tamo daleko”, na radost i zadovoljstvo svih prisutnih.
Domaći narodni orkestar “Banat”, pod upravom Stojana Brcana, je okončao ovo divno veče, a uz tihe zvuke harmonike i tambure predstavnik SSM Pera Lastić zahvalio je svim učesnicima uz “jednu primedbu” da je njegov utisak taj da ovo nije bila “međunarodna smotra” s obzirom da svi učesnici, bez obzira iz kog kraja ili mesta došli, govore istim jezikom, neguju istu muziku i pripadaju istom narodu! G. Pera Lastić je zatim svim učesnicima uručio diplome i prigodne poklone. Zajedničko druženje se nastavilo do kasno u noć u mesnom restoranu.

Buduća saradnja
Sutradan je u mesnoj srpskoj crkvi održana litur gija na kojoj su služili sveštenici Pera Ilijević iz Čanada i Branislav Galić iz Deske, a za pevnicom je bilo pevačko društvo iz Čanada.
Nakon liturgije gosti su posetili izložbu starina u parohijskom domu i sa domaćinima Mitom Živićem, predsednikom crkvene opštine, dr Markom Rusom, predsednikom zadužbine “Miloš Crnjanski”, Borivojem Rusom, potpredsednikom SSM, dr Ljubomirom Janči ki nim, predsednikom SS u Deski porazgovarali prevas hod no o budućoj saradnji i akcijama koje će zajednički organizovati. U ime Saveza Srba u Rumuniji domaći nima je na gostoprimstvu zahvalio Ognjan Krstić ista kavši da Srbi iz Mađarske i Rumunije moraju od sada više “vremena” da posvete jedni drugima, i potvrdio reči domaćina Borivoja Rusa da smo mnogo godina propustili do sada i da to valja nadoknaditi. (S.M.)

“Lale sa Moriša” na Festivalu u Kikindi

KAD ZASVIRA TAMBURICA

Društvo za negovanje muzike “Gusle” iz Kikinde, nama dobro poznat ansambl nakon čestih i uspešnih go stovanja u Rumuniji, a posebno ovde u Banatu, organi zo vao je drugo izdanje Međunarodnog festivala narodnih orkestara – Kikinda 2003. Na ovom sada već poznatom festivalu učestvuju narodni orkestri i instrumentalni sastavi iz brojnih zemalja, među kojima i Rumunije. Na prvom izdanju, dakle minule godine, nas je predstavljao, više nego uspešno, Ansambl “Temišvarski tamburaši”, koji su na sceni kikindskog Narodnog pozorišta po brali brojne aplauze.
Ove godine časno i uspešno predstavili su nas članovi KUD-a “Lale sa Moriša” iz Čanada, koji su bili pozvani i prošle godine, ali iz objektivnih raz loga nisu mogli učestvovati. Sada su na put krenuli pojačani i Milanom Lukinim Čanacem i Ivanom Panti ćem, tako da je sastav, na pomenutoj sceni Narodnog po zorišta, delovao silno i profesionalno. U polučasov nom nastupu, pred prepunom dvoranom vrsnih poznavaoca i ujedno obožavaoca tamburaških izvođenja izvornih pesama i igara, Čanaci su bili oni pravi, a to je pu blika znala da nagradi aplauzom. Takođe i nastupe soli sta Dušice Rošu i Ljube Petrova, koji su otpevali po dve narodne pesme. Toma Đurić je i za ovu priliku, kao vođa orkestra, odabrao prigodan repertoar za orkestra ciju kao i repertoar pevačke družine. Kada se sve sabere bilo je izvanredno.
- Kikinđani su se, ko zna po koji put, uverili u kvalitet tamburaških sastava iz Rumunije, rekao nam je vođa čanadske delegacije Ljubomir Mendebaba, i zamo lili nas, posebno ljubazni direktor “Gusala” Zoran Pe trović, ali i ostali članovi ovog prestižnog ansambla, da iduće godine tamburaški sastavi “Temišvarski tamburaši” i “Lale sa Moriša” nastupe, na trećem izdanju, zajedno i sa grupom pevača oba sastava. Mislim, rekao je Mendebaba po povratku iz Kikinde, da sa malo vežbanja to možemo učiniti. Bila bi to prava poslas tica za Kikinđane, ali i za ostale učesnike na festi valu, kojih je i ove godine bilo iz nekoliko balkanskih i evropskih zemalja.
Inače, festival traje tri dana. U četvrtak, 31. jula, bilo je svečano otvaranje ispred Skupštine grada, u petak 1. avgusta, u sali Narodnog pozorišta protekao je Koncert predstavljanja, u subotu 2. avgusta (kada su na stupili i Čanaci) Gala koncert, a u nedelju, 3. avgusta, odžan je Koncert dobre volje i Zvanično zatvaranje festivala. (S.M.)

Tamburaška gostovanja u Srbiji

NACIJA FIJAKERA

Srce primaša kao dimenzija ravničarskog duha
U subotu i nedelju 12. i 13. oktobra su naši tam buraški orkestri gostovali u Srbiji i duhom poniš tili pojam geografskih granica što razdvajaju Srbe.
Čanadski ansambl Lale sa Moriša je vanrednim kon certom zadužio Kikindu u okviru lokalne manifestacije “Dani ludaje” a Temišvarski tamburaši su prvi put učestvovali na “Bisernici Janike Balaža” u Novom Sadu. Naši Čanaci – Toma Đurić sa Lalama sa Moriša i Milenko Lukin – Čanadac sa Tamburašima – pojasnili su matičnoj zemlji šta u našem rečniku znači dijaspora, šta znači dušom negovati folklor.
Tamburaško društvo Lale sa Moriša je po drugi put nastupalo u Kikindi, i to na poziv Društva za negovanje muzike “Gusle”.
Čanace je u sedištu “Gusala” dočekao direktor ansambla Zoran Petrović (nedavno izabran), čovek izuzetno preduzimljivog duha, koji svoju aktivnost uslovljava principom dela govore. Razgovori sa predsed nikom SSR Ognjanom Krstićem i predstavnikom Čanaca, Ljubomirom Mendebabom, bili su krajnje konstruktivni i svodili su se na iznalaženje mogućnosti i primenji vanja taktika da folklor očuva kako svoj život, tako i autentičnost. Zoran Petrović nije dijaloški zaobišao nijedan vid tematike, od stvaranja i obučavanja orkestra, koreografskog kvalitetnog rada – do pukog vaspitavanja naraštaja u muzičkom nacionalnom duhu.

Zlatna žica pomoriška
U izlozima kikindskih radnji mali plakati su najavljivali koncert čanadskih tamburaša, koji nisu znanja i srca štedeli u svoja dva nastupa. Za vreme proglašavanja najteže ludaje (224 kg!), Lale su se pred publikom zagrejali dvema pesmama, čime su nagovestili da će zažaliti onaj koji bude izostajao iz dvorane Narodnog muzeja u 20.00 časova.
Pre samog koncerta, Lale sa Moriša su reklamno odsvirali pet minuta u holu muzeja u kojem su delom bili prikazani Dani ludaje: preko 120 crteža ovog banat skog simbola, oslikavanje stvarnosti motivima jesenje ravnice – snopovima tuluzine i strašilima, kao i izložba naivne likovne umetnosti Eve Husarikove.
Koreograf i dugogodišnji član “Gusala”, Drago mir-Maksa Novobajski je Kikinđanima predstavio već znane goste, a ostalo je njima pripalo. I veče, i dan i oduševljenje publike. Sve su to poneli u Čanad.

Svi su znali…
Čika Toma Đurić je u četrdeset minuta sa svojim momcima odsvirao kompaktan koncert. “Svilen konac” je posebno dotakla domaćine, a “Stari fijaker” je nepo bitno dao pravu dimenziju banatskoj čežnji. Pesma je plenila setom širokih zavejanih sokaka, svi su u pri gušenom batu kopita po snegu raspoznali ritam proš log vremena. Svi su osetili spokoj fenjera koji su pro zore kuća u sumrak bojili u žuto. Svi su znali da je u tim kućama toplo. Svi su znali i da je lala, rumen, u zagrljaju svoje Sose i ... vina. I svi su znali da je lala, pored pećke, iskonski zamišljen u slobodu života i zagledan u čvarke, dedinu tamburu i kumin osmeh.
U naciji fijakera još uvek je živa čarolija onog roglja duše iza kojeg raspoznajemo starog vranca bat…
Dušica Rošu je kratkim nastupom pomerila gra nicu lepog za lestvicu više. Kristal izvornog melosa je u Dušicinom izvođenju ispoljio čednost, ljubav i snagu Srbina u Banatu.
Gosti su bili razmešteni po kućama. Dok se puto valo do smeštaja, domaćini su se u kolima nekoliko puta prekrstili i ponovili “Bože, Bože, tako nešto…” Osmelili smo se da se uplašimo da im koncert možda nije sasvim prijao. Odgovoriše da su još viđali tambu raše, ali ne ovakve. U privatnim razgovorima, odušev ljenje se odrazilo slikovito, na lalinski način, slobo dom gestova i govora, zvižduckanjem, pufkanjem i pre pričavanjem doživljenog.
Naravno, sutradan se ni po kiši Lale i domaćini ne mogaše rastati, pa se sto puta silazilo iz mikrobusa, ponovo ljubilo, šalilo i pozdravljalo – prepoznatljivo ponašanje kada neko tebi drag odlazi. Sigurno, da bi se ponovo vratio. (B.I.)

Ljudi sa Moriša

Tamburaši su za nas veselo tužni ljudi. Veseli što je život lep, bolan, jedinstven i beskonačna inspiracija za sve, a tužni što je život previše kratak da bi se svi njegovi vidovi stotinu puta proživeli, tužni što je previše kratak da se u njemu o još po kojoj radosti ili patnji zapeva.

DEČJI TAMBURAŠKI ORKESTAR

Čanad je mesto koje već godinama vezujemo za zvuk tambure što ume da u srcu zatreperi setom i nostalgijom prelepih sta rogradskih pesama. I danas su Lale sa Moriša poznati čanadski tamburaški orkestar, na čijem je rukovodstvu ugledni Čanadac - Toma Đurić.
ljudi ovog mesta imaju zasigurno veliku ljubav prema pesmi a prema žičanim instrumentima posebno. Gajili su je u porodici, u društvu, pri susretanjima i čak je smatrali za poučnu dečju zabavu. Naš sagovornik Milan Danilov je uz zvuke srpske pesme rastao i kao dete zaželeo da i on na tamburi zasvira.
Sa samo deset godina Milan Danilov priča kako je Čanad imao Dečji tamburaški orkestar. I zaista, na fotografiji uz tog vremena, su današnje žive legende naše tambure. Svi su deca sa jedva deset godinica... i prepoznajemo Milenka Lukina, na primici, Milorada Vlaščića isto na primici, Tomu Đurića na bas primu, Živka Oberkneževa (pokojnog) na bas prim tercu. Milan Danilov na fotografiji drži manji brač, dok Živko Vlaščić veći brač. Paja Živić je svirao čelo, a Andrija Đuričin bekeš.

SAMOUKI UČITELJ
Na fotografiji je i solistkinja Đurđevka Živić i njihov učitelj Sava Đuričin, koga se svi sećaju sa izuzetnim poštovanjem. O njemu Milan Lukin priča: "Sava Đuričin je bio samoyk koji je svašta umeo da radi. Učio nas je da sviramo, pravio je instrumente, vodio crkveni hor i mesni seoski hor. Bio je kapelmajstor i da mu sudbina nije bila protivna daleko bi dogurao. Za samo sedam meseci uspeo je da nas nauči da sviramo smeše. To su vezane pesme. Iako smo svi bili deca, mi smo imali nastupe u Tomnatiku, Velikom Senpetru, Varjašu, Semiklušu. To je tako trajalo jedno dve-tri godine, a posle smo svi otišli na škole. Sava Đuričin je bio, kada je sprema u pitanju, ravan svakom ko je završio fakultet, ali... režim ga je izgurao iz linije."
Sa takvim učiteljem nije začuđujuće da su se stvorila imena vrsnih umetnika koja svakom Srbinu u Rumuniji danas nešto znače. Milenko Lukin, Toma Đurić i Živko Oberknežev su se priključili Srpskom državnom ansamblu i njihova je muzička karijera obeležila ove prostore.
Milan Danilov je i sam bio član Ansambla 4 meseca, ali se ubrzo zatim vratio u Čanad, gde se posvetio trgovini. Međutim, iako sam nije više svirao, preneo je svoju ljubav na ćerku i kasnije na unuku.

PORODIČNA TRADICIJA
Ćerka gospodina Milana Danilova jeste Dušica Rošu, svima dobropoznata solistkinja Lala sa Moriša čiju boju glasa prepoznajemo i volimo kadgod ovaj čanadski tamburaški orkestar nastupa. Unuka našeg sagovornika je isto devojka lepih glasovnih sposobnosti. Ona je Mirjana Rošu, koja je i sama u nekoliko navrata nastupala sa čanadskim tamburaškim orkestrom. U kući Milana i supruge mu Ljubice pesma je uvek imala svoje mesto i kako sami kažu uz nju se lepše i složnije živelo. "Moji roditelji, priča Mi lan Danilov, nisu bili baš muzikalni, ali su mi bili stričevi: Radoja Danilov i Miladin Lalika Danilov. Oni su imali lep glas i pevali su, a njihov otac je Milan Danilov. On je svirao violinu. O njemu sam kao dete slušao priče. Kada su u Čanadu birali zvona, njega su zvali da odluči. Kažu da je umeo da oseti harmoniju i akustiku i da je on izabrao iz Austrougarske 4 zvona za našu crkvu."
Milan Danilov ima i sina, na koga je isto tako ponosan. Dejan je pokušao da nauči da svira tam buru kod čika Tome Đurića, ali nije nastavio. Inače, čika Milan je redovni član Crkvenog hora u Čanadu i nerazdvojni prijatelj tamburaša koje prati i na probama i u Temišvaru, i to, kaže, ne samo zbog ćerke i unuke, već zbog onog akorda tambure koji mu je celog života zvučao kao najprisnija reč. (Lj.P.S.)

Pet minuta sa vođom i upućivačem KUD-a “Lale sa Moriša” prof. TOMISLAVOM ĐURIĆEM

SA OVIM DIVNIM MOMCIMA NIJE TEŠKO RADITI

- Da li imate emocije, gospodine Tomo, danas, na proslavi jubileja ovog društva?
- Emocije su uvek dobrodošle jer podstiču pažnju i veću koncentraciju na sceni. Kvalitet predstave je uvek veći kada izvođače prožima emocija.
- Kada ste pre mnogo godina krenuli na put sa tadašnjim dečacima da li ste pomislili da će brzo proći 25 godina i da ćete svi skupa proslaviti ovaj jubilej?
- Mi smo u velikom broju krenuli na put, odnosno veliki broj dečaka je pre 25 godina počeo da uči da svira na jednom žičanom instrumentu. Kasnije je ostala samo družina od oko petnaestak najtalentovanijih. Tako se uvek dešava i eto ti momci su danas ovde, na letnjoj sceni u Čanadu prilikom jubileja.
- Da li se sećate onih prvih trenutaka kada su tadašnji dečaci prvi put uzeli u ruke jednu primicu, terc, brač, čelo…
- Da se malo našalim rekao bih da su bili sitni kao mikrobi, a tambure veće od njih: Meni su bili jako slatki, a takvi su ostali do današnjeg dana. Bili su vrlo bliski međusobno i takvi su ostali do danas. Prava smo družina, među nama vlada odlično drugarstvo, sporazumevamo se po svim pitanjima. Oni učestvuju u određivanju repertoara, načinu muziciranja i slično. Oni su danas ljudi, dobro poznaju muziku i ja im ne namećem stoposto samo moje ideje.
- Interesovao bi me odgovor na pitanje: Kako je jednom upućivaču, instruktoru na samom početku kada je svestan da taj početnik, dečak, nikada nije držao jedan instrument u ruke, a treba ga naučiti da svira kao profesionalac?
- To je najteže. Potrebno je vrlo mnogo strpljenja, ali se napor isplati. Oko godinu dana je potrebno naporno raditi sa njima da bi se zatim prešlo na kolektivan rad, na uvežbavanje melodija, sve težih i težih, a kasnije sve ide svojim tokom.
- Koji su bili najlepši momenti u vašem radu sa ovom družinom?
- Radost u mojoj duši sam osetio onog trenutka kada su još uvek kao mališani, na početku puta, počeli da osećaju pesmu, da se stapaju sa instrumentom. Znao sam onda da sam uspeo. Kada smo prvi put nastupili na sceni Doma kulture u mestu utisak na publiku je bio izvan redan. Usledili su nastupi na dečijim festivalima, a zatim i prilikom drugih manifestacija, i oni su bivali sve bolji i bolji. Bio sam siguran da ćemo, ako ostanemo svi zajedno, biti jednog dana među najboljima. Eto, nisam pogrešio.
- Usledile su i nagrade.
- Nagrade i priznanja su kruna svega. Radili smo dobro i te nagrade su jednog dana morale doći kao što se dogodilo pre nekoliko godina u Beogradu na Festi valu tradicije i kulture, gde nastupaju najbolja društva iz Srbije. Ništa lepše od takvih priznanja.
- Da li je u ovom četvrtvekovnom periodu bilo mo me nata malodušnosti, posustajanja i slično?
- Bili su istini za volju trenuci potištenosti zbog raznih drugih problema koji se nisu ticali samog ansambla, recimo porodičnih, društvenih i tome slič no. Međutim kada se okupimo i prihvatimo se tambure sve se zaboravlja i na umu nam je samo muzika. I medi cina tvrdi da muzika opušta i čak leči dušu čovekovu.
- Koji je, g. Đuriću, vrhunac vaše aktivnosti?
- Za sada je to izdavanje kompakt diska i audio ka sete, uz veliku pomoć našeg Saveza, sa našim najboljim pesmama. To je dokument koji ostaje za nama kao što pisac ostavlja za sobom knjige ili slikar svoja platna. Za ovaj naš srpski duhovni prostor to je izuzetno bitno.
- Želimo vam, gospodine Tomo, vama i vašoj dru ži ni, da svi zajedno proslavimo i 50. jubilej.
- Obećavamo. (S.M.)

Ljudi koji su zadužili rodno mesto

TAMBURA – SASTAVNI DEO ŽIVOTA

SAVA ĐURIČIN rođen je u Čanadu 11. avgusta 1924. godine. Počinje da svira violinu kod Antona Gilota. Vešto je svirao na raznim instrumentima, a njegovi Čanaci pamtiće ga po izradi tambura. Virtuozno je svirao na svakom instrumentu. Podučavao je mlade tamburaše, a Bata Sava, kako su ga deca zvala, bio je nedostižan div za sve mlade, koji su želeli da sviraju.
Uživao je veliki ugled u selu i mnogo je doprineo muzičkom formiranju mnogih mladih Čanadaca, kao što su: Tomislav Đurić, Milenko Lukin, Đurica Galetin, Živko Obrknežević, Milan Danilov, Andrija Đuričin, Živko Vlaščić, Paja Živić.
Dugo godina svirao je zajedno sa Slavkom Dišićem, Dragošom Čordom, Živanom Budišinom.
Podučavao je mešoviti hor i hor Doma kulture, a bio je i dirigent duvačkog nemačkog orkestra u Čanadu. Preminuo je jula 1953. godine.
Ostaće ponos i dika našeg Čanada. (V.Đ.)

DARKO VLAŠČIĆ, primaš i jedan od članova društva od samog osnivanja:

NA POČETKU SU NAM TAMBURE BILE IGRAČKE

- Već dugo godina pratim vaš rad i zajedno smo posetili mnoga mesta, bili smo na putovanjima i u zemlji i u inostranstvu. Primetio sam da si, da tako kažem, “Čičina” desna ruka. Kada si počeo da učiš da sviraš na tamburici?
- Nikada neću zaboraviti taj dan. Uča Zlata nam je doneo tamburice. Instrumenti nisu bili kompletni, ne dostajala je po koja žica. Za nas je to bilo inte resantno, kao da se radilo o igračkama. Onda je došao čika Toma i rekao nam šta ćemo raditi sa tim “igračkama”.
- Nisi se “poplašio” rada i muka koje su usledili?
- Ne, zavoleo sam tamburicu. Naravno, da nije bilo i talenta možda bih odustao. Ovako, nastavio sam sa učom, da sviram. Tako danas, tako sutra i evo dogurasmo do današnjeg dana.
- Mnogi dobro krenu na put, ali kasnije odustanu iz ko zna kojih razloga. Vi ste ostali na okupu.
- Tako je. Ne znam, ali možda znam, zbog čega nismo odustali. Imali smo i imamo izuzetnog vođu, našeg “Čiču”. Sa njim nije teško raditi. A kada smo jednom već postali, da tako kažem, muzičari povratka nije bilo, a još manje odustajanja…
- Bilo je i nekih prekida u radu društva?
- To se dogodilo nakon što smo završili osnovnu školu i krenuli na dalje školovanje, svaki na svoju stranu. Bile su i godine kada smo bili u armiji, ali smo se posle tih “pauza” ponovo svi okupili i eto nas zajedno već godinama.
- Šta osećate, vi, mladi dok ste na sceni, dok vas publika sluša?
- Vidite ovu lalinsku narodnu nošnju i ove širo ke, bele košulje. E, srca nam je tada toliko puno da i u te košulje teško stane.
- Dokle?
- Verujem dok nas bude. (S.M.)

Pet minuta sa Bogomirom Šuvakom iz Čanada

DA SE NE ZABORAVI NAŠE SELO

Bogomir Šuvak pripada najmlađoj generaciji umet nika-amatera iz Čanada koji aktivno učestvuju u kultur nom radu ovog pomoriškog sela.
- Rođen dam u Čanadu 1968. godine, kaže Bogomir. U Čanadu sam završio osmogodišnju školu, a u V. Semi klušu gimnaziju. Po zanimanju sam električar i radim u gradu na Aranci.
- Kada si se priključio amaterskom kulturnom radu?
- Bilo je to pre deset godina, odnosno 1975. kada sam kao harmonikaš, pod upravom prof. Tome Đurića, nastupao u amaterskom đačkom orkestru. Posle nekoliko godina, tačnije 1982. priključio sam se igračkoj grupi.
- Danas si koreograf igračke družine KUD “Lale sa Moriša”.
- Da, opredelio sam se za koreografski poziv jer uvek sam voleo narodne igre, posebno ova naša banaćanska kola. Uostalom, ja potičem iz porodice koja se bavila muzikom. Moje sestre Jadranka i Zlatinka su nastupale kao pevačice mnogo godina. Ja sam pohađao jedno vreme Muzičku školu “Jon Vidu” u Temišvaru. Već niz godina sam član kulturno-umetničkog društva u Čanadu.
- U zadnje vreme umetnici-amateri iz Čanada su imali dosta nastupa i puno uspeha. Kako ti to tumačiš?
- Mislim da je zadnjih godina kulturno-amaterski rad u Čanadu na zavidnom nivou i to zahvaljujući nekolicini ljudi koji ne samo što vole svoje selo već i žele da nešto urade i na kulturnom polju. Boravili smo na svim smotrama srpskog folklora u našoj zemlji, bili smo i na Saboru tradicije i kulture (u Jugoslaviji) nastupali smo i na Rumunskoj televiziji, dobili smo i nagrade. Moram reći da mi nemamo veliki izbor omladine za naše društvo, ali svi se trudimo da svaki naš nastup bude kvalitetan, da sadržaj naših muzičkih tačaka, pesama i igara ima izvorni karakter. Kao koreograf igračke družine trudim se da i naše narodne igre budu što autentičnije onakve kakve su igrali i naši stari. (V.Đ.)

Naši muzičari: SLAVEN PAVLOVIĆ iz Čanada

“DO VEKA I NAZAD – OSTAĆU BASISTA!”

Zdravo, Slavene. Da nisi ti slučajno onaj begešar iz “Lale sa Moriša”?
SLAVEN: Baš taj sam. Sa njima sam i počeo, od drugog razreda osnovne škole, ali ne kao begešar, već kao primaš. Sada sam begešar, kontrabasista.
- Kad si “video” (?!) da poseduješ muzičke uši, mislim na sluh i sve ostalo?
SLAVEN: U mojoj porodici nisam baš imao neke muzikante, sve je to krenulo spontano. Moj ćale je bio učitelj, a ja sam bio njegov đak, kao i velika većina članova “Lala sa Moriša”. I kada sam bio u drugom razredu osnovne, pojavio se čika-Toma Đurić. On nas je preslišavao na muzičkom polju – i rekao bi: “taj može, taj ne može”. To je bio sam početak. Bilo je izuzetno teško na početku. Jedno vreme smo, zatim, radili bez čika-Tome, samo od sebe, štepali smo malo po žicama i sakupljali se. Posle Revolucije čika-Toma je došao u Čanad kao penzioner i nastavili smo šta smo započeli.
- Tvoj prvi instrument?
SLAVEN: To je bila tamburica. Na njoj sam počeo da sviram, a koliko se sećam, tada su tamburice bile retke, ćale mi je nekako nabavio jednu, iz “Zore” iz Temišvara, ali nisam siguran, pojma nemam.
- Kako si učinio prelaz na veći instrument?
SLAVEN: Uh, jako teško. Ali, izgleda da je visina presudila. Gde ću ja s tom malom tamburom, kad je držim u ruke, stalno je tražim, ne mogu da je nađem… (rukama vrti Slaven).
- Imaš veće šake od same tambure. Kaži mi – da li je zakon da begešar mora da bude iskljućivo visok momak?
SLAVEN: Aaa, ne. Na primer, čika Milenko Lukin-Čanadac. Koja je njegova visina – a koja je moja. Ali – koliki je on begešar, u muzičkom smislu, a koliki sam ja? Razumeš šta kažem. Visina nije uopšte presudna. Samo što za begeš treba da imaš malo duže prste. (B.I.)

Pet minuta sa Tomom Đurićem, vođom tamburaškog orkestra “Lale sa Moriša” iz Čanada

UOČI JUBILEJA

Ove godine, gospodine Đuriću, “Lale sa Moriša” proslavljaju jubilej – 30 godina postojanja. Kada je i kako sve počelo?
- Sve je počelo nešto ranije, odnosno 1971. godine, kada su brojni Čanaci dolazili sa pre dlogom da se u mestu obnovi tamburaški orkestar, koji je delovao odmah posle drugog svetskog rata, ali sada sa mla dima. Tadašnji učitelj u selu, a sada u mirovini, Zlata Pa vlo vić je prihvatio ideju i pre dlo žio mi da podučavam njego ve đake, to jest da ih naučim da sviraju na žičanim instrumentima. U to vreme ja sam već radio u Temišvaru, ali sam prihvatio da dva puta nedeljno dolazim u Čanad i podučavam tu “dečurliju”. Zlata je sakupio instrumente kojih je još bilo u selu, neke sam i ja nabavio i... tako smo krenuli. Mislim da je na početku bilo dvadesetak, a možda i više mališana od 9, 10, 11 godina, ali i mlađih. Bilo je divno gledati te dečake, i po neku devojčicu, kako sa radoznalošću posmatraju instrumente, kako ih dodiruju, lupaju po žicama...
Svaki početak je težak. Kako je bilo sa tom decom?
- Najteže je početi od nule. Prvo sam podelio instrumente po nekom mom kriterijumu. Ne ke tambure su bile veće od de ča ka. Krenuli smo na težak put, ne znajući gde ćemo stići. Nakon godinu-dve vežbanja imali smo i prve nastupe. Naravno, nisu svi početnici išli do kraja. Neki su sami odusta li, drugi nisu imali sluha, ali ostala je na kraju brojna četa, od koje je sastavljen i današnji orkestar.
Kada smatrate da je prva etapa stvaranja ondašnjeg dečijeg tamburaškog orkestra okončana?
- Mislim da je najbolje reći da je to bila 1974. godina, kada smo imali i nekoliko zapa že nih nastupa na ondašnjim fe stivalima u županiji i zemlji. Tada se već moglo govoriti o jednom pravom orkestru te, prema tome, smatramo da je ta 1974. godina, datum rođenja čanadskog tamburaškog orkestra, koji je kasnije dobio ime “Lale sa Moriša”.
Dosta godina je aktivnost tamburaškog orkestra jenjavala.
- To se dogodilo nakon što su članovi završili osnovnu školu i “rasejali” se po zem lji. Odlazili su na odsluženje vojnog roka, na studije i slično. Tek kada su se “udomili”, a većina se vratila u rod no selo ili u Semikluš, mogli smo zajednički da nastavimo ono što smo ranije započeli. Istina, deo njih je nastavio da svira u nekim družinama, u nekim sastavima, ali pravi tam buraški orkestar Čanada obnovljen je 1993. godine na predlog Živka Isakova Bate. Pre toga smo osnovali na predlog mesne parohije vokalnu grupu koja da izvodi duhovne pesme. U okviru kulturno-umet ničkog društva delovala je i igračka grupa. Bilo je mnogo poleta nakon revolucije. Okupili smo nekadašnje male tamburaše, sada već zrele momke, da tako kažem. Zlata Pavlović je bio kum ansambla i svi smo prihvatili naziv “Lale sa Moriša”, popunili smo fond instrumenata i... zasvirali. Do danas.
Gospodine Đuriću, tamburaški orkestar ovih moma ka nije nastao na jalovom tlu. U Čanadu se i ranije čula tambura.
- Posle rata, 1948. godine, Sava Đuričin je bio vođa tam buraškog orkestra u kojem su još bili Milan Lukin, Paja Živić, Milan Danilov, Živko Vlaščić, Toma Đurić, a solis tkinja je bila Đurđevka Živić. Znali smo notalno sviranje, a pokojni Sava Đuričin, umro je mlad, bio je svestran muzičar, znao je da svira skoro na svim instrumentima, žičanim, na harmonici, na fruli. Umro je u 29. godini i to je bio hendi kep za sve nas. No, kako se is postavilo, došla je mlada generacija i ja se radujem što ćemo obeležiti 30 godina postojanja. (S.M.)

U Čanadu je održan VI Maraton Srpske narodne pesme i igre

SVILEN KONAC,
SRBIJANSKI VEZ

Sve je bilo lepo u Čanadu, u nedelju 25. maja 1997, na Šestom festivalu srpskog folklora u Rumuniji. Odlič na organizacija od strane domaćina, odnosno mesne organizacije Saveza Srba u Rumuniji i Opštine, uz pomoć brojnih meštana, uz zalaganje Rukovodećeg saveta SSR i finansijsku pomoć Saveta nacionalnih manjina u Rumuniji. Naravno, sa svoje strane opština Čanad, zahvaljujući knezu Viorelu Mateju i odborniku Živku Bati Isakovu, izdvojila je zlatnu svotu novca za što boljuorganizaciju ove najveće folklorne smotre Srba u nas, za goste i brojne zvanice. Ne možemo mimoići ni svesrdan doprinos organizaciji Maratona od strane nekih “dobrovoljaca” iz mesta kao Vesna Đuričin, Ljubomir Mendebaba, Zlata Pavlović, Radoslava Vlaščić i mnogi drugi.
Iako je jutro bilo kišovito i prohladno, oko deset časova, kada su učesnici Maratona počeli pristizati autobusima i automobilima, nebo se razvedrilo i na veliko zadovoljstvo (i olakšanje) organizatora zasijalo je sunce. Znači, postojali su svi uslovi da se smotra održi u najboljem redu.
U mesnoj Osmogodišnjoj školi, gosti i učesnici iz Temišvara, Čeneja, V. Senpetra, V. Semikluša, Ulbeča, Svinice, Borova naselja, Dalja, Jarkovca su se osvežili kafom i sokovima, okrepili se sendvičima i pripremili se za paradu narodnih nošnji. Duga kolona učesnika, na čelu sa najmlađim Čanacima, obučenih u narodnim noš njama, krenula je ka sedištu opštine, gde su ih dočekali knez Viorel Matej, odbornik Bata Isakov, konzul SR Jugoslavije u Temišvaru g. Dragan Ristić, predsednik Saveza Srba u Rumuniji Svetozar Živanov, naš posla nik Slavomir Gvozdenović i druge zvanice i ugledni gosti. Viorel Matej je pozdravio sve učesnike i poželeo im uspeha na Maratonu rekavši da su Čanad i njegovi žitelji, bez obzira na nacionalnu pripadnost, sve uči nili kako bi ova smotra protekla u najboljem redu i kako bi se učesnici, umetnici-amateri, zvanice i novinari ugodno osećali. “Čanad je uvek bio gostoprimljiv prema onima koji su mu u goste dolazili, rekao je g. Matej, i tako će biti i ovoga puta”. Učesnicima na festivalu, gostima i zvanicama, obratio se i Svetozar Živanov uz napomenu da će Savez Srba u Rumuniji i u buduće ulagati napore da ovaj Maraton postane tradi cio nalna svetkovina srpske pesme i igre na ovim prostorima i u narednim decenijama, kada budu prispele nove i nove generacije mladih amatera. U svom pozdrav nom govoru g. Dragan Ristić je poželeo srpskim kul tur no-umetničkim društvima puno uspeha u svojim nastu pima i zahvalio se Srbima u Rumuniji na očuvanju i negovanju srpskog folklora pod ovim podnebljem, van svoje matice.
Kolona učesnika je u nastavku prevalila glavnom ulicom put do centra sela gde je, pored Doma kulture, podignuta, za ovu priliku, letnja scena. U prostranom školskom dvorištu i u sali Doma kulture za učesnike i zvanice priređen je ručak, nakon čega je zvanično i otpočeo Maraton.
Festival su u 15 časova i 20 minuta otvorili, a ko bi drugi, članovi tamburaškog sastava i vokalne grupe “Lale sa Moriša”. Pod upravom prof. Tome Đurića krenulo se sa pesmom “Svilen konac, srbijanski vez” i odmah je odjeknuo aplauz. Već na samom početku sva sedišta su bila ispunjena, a prostor oko Doma počeo se naglo puniti, tako da je, po našoj proceni, bilo oko 700 gledalaca, od najmlađih do najstarijih.
Nakon pozdravnih reči sa letnje scene g. Viorela Mateja, Dragana Ristića, Svetozara Živanova krenulo se sa programom po ustaljenom redosledu.
Voditelji Melanija Putić i Željko Stankov, nastavnici u Srpskoj teoretskoj gimnaziji “Dositej Obra dović” u Temišvaru, pozdravili su učesnike i goste u ime organizatora – Saveza Srba u Rumuniji, i najavili prvu tačku programa: Igračku grupu iz Čanada, koja je izvela nekoliko srpskih narodnih igara u koreografiji Radoslave Vlaščić. “Kolovođo, kolo kreni” začulo se iz grla mladih čanadskih igrača uz pratnju “Lala sa Moriša”. Isti orkestar je zatim pratio najmlađu učesnicu festivala Aleksandru Mandran iz Semikluša, koja je otpevala nekoliko narodnih pesama, među kojima i “Neću dragi, neću ja…” uz zaslužen aplauz publike.
U nastavku su nastupili članovi igračke družine “Dušan Vasiljev” iz Čeneja, koji su, u koreografiji Milana Milovana, izveli splet narodnih igara iz Banata, uz pratnju orkestra prof. Joce Bugarskog.
Počasni gost festivala bio je i Jonel Jakob Benčej, poznati humorista i tekstopisac duhovitih pesama, na banatskom rumunskom narečju, koji je svojim nastupom izmamio snažan aplauz gledalaca.
Mladi članovi najnovije vokalne-instrumentalne družine iz Temišvara “Bezdan”, pod upravom Gorana Lukina, predstavili se publici sa nekoliko izvornih i starih srpskih pesama u posebnoj muzičkoj obradi, kao na primer melodija “Kad nedelja dođe”, ili “Lepa j ruža, lep je beli krin”. Naravno, publika je toplo primila mlade izvođače i nagradila ih aplauzom.
Na scenu su stigli, zatim, članovi orkestra “Slo ga” iz Temišvara. Brana, Tima, Ivan, Laza, Mile i Ilija pratili su nastup solo pevača Pere Todorovića, koji je i ovoga puta, kao i na Svetosavskoj priredbi u Operi, oduševio sve prisutne ljubitelje naše izvorne srpske pesme. Šteta što ovaj sastav ne nastupa češće na našim svetkovinama.
Za članove igračke grupe AKUD “Mladost” puno toga je do sada rečeno.I ovoga puta “Mladostaši” su se pokazali u najboljem svetlu. U pratnji narodnog orkestra pod upravom Laze Vesića i Rade Mirjanića, igrači i igračice ovog sastava su u koreografiji Živice Milojkova i Ognjana Krstića, odigrali nekoliko igara iz Srbije onako kako samo oni umeju. Nastupila je i solistkinja narodnih pesama Jasmina Petrov Fenjac, i svojim prepoznatljivim glasom očarala prisutne, a dugotrajan aplauz nije izostao.
“Temišvarski tamburaši”, sastav koji tek nepunu godinu vežba pod upravom neumornog Milana Lukina Čanaca, kao i ženska vokalna grupa, divno su se predstavile čanadskoj publici i svim gostima koji su došli iz Arada, Temišvara, Senpetra, Saravole, Semi kluša, Naćfale i drugih naših sela, kako orkestraci jom tako i vokalnim izvođenjem nekih naših srpskih pesama. Pomenimo samo “Čanadsko malo kolo”, zatim “Hajd u kolo sele”, pa “Bećarci” itd. Zaista je g. Lukim uspeo da u kratkom roku uvežba i uskladi nemali sastav tamburaša, inače vrsnih naših muzičara kao što su Laza Knežević, Laza Pomorišac, Branislav Brankovan, Ivan Pantić, Tima Lujanov i drugi.
Prof. Zaka Adnađ iz V. Senpetra je prošle godine okupio grupu mladih Senpetaraca i sa njima već uvežbao splet srpskih narodnih igara, sa kojima su se predsta vili publici. Igre iz Banata su udarna tačka na reper toaru mladića i devojaka iz Senpetra, ali uvereni smo da će u buduće biti i drugih igara, jer očigledno je da ovaj mladi sastav ima volje i želje da se afirmiše na folklornom polju.
KUD “Kolo” iz V. Semikluša, tačnije igračka gru pa je u koreografiji Ognjana Plavšića i Natalije Man dran, a uz pratnju orkestra Gice Mandrana, izvela splet srpskih narodnih igara iz Šumadije i drugih krajeva Srbije.
Članovi KUD “Zmaj” iz Ulbeča nisu do sada izosta li sa ove tradicionalne manifestacije. Iako malobrojni, zahvaljujući zalaganju predsednika mesne organiza cije SSR g. Radislava Klanice i pod uputstvom prof. Olivere Apostol i Kosmina Radosavljeva predstavili su se publici solo pevačicama Zoranom i Jovankom Srbu lov, Goranom Erdeljan i drugima, koje je publika lepo primila.
Na kraju nastupa folklornih družina iz Rumunije, iz daleke Svinice, našeg najudaljenijeg naselja na Du navu, publici su se predstavili članovi KUD “Dunav” iz ovog lepog klisurskog mesta solo pevačima i srpskim i rumunskim spletovima narodnih igara.
U nastavku su nastupili gosti iz Dalja, Borovog naselja i Jarkovca (opština Sečanj).
Uz pratnju “Lala sa Moriša”, ponovo se pred publikom pojavila nekadašnje čudo od deteta a sada prava curica Aleksandra Mandran sa nekoliko pesama iz svog bogatog repertoara. A zatim su se na scenu po peli organizatori ovog Maratona, da bi uz tihu pratnju “Lala sa Moriša” predstavnicima svih folklornih družina uručili diplome i zahvalnice. (S.M.)

“Prisustvo umetnika amatera iz Velikog Semikluša i Čanada na sceni Rumunske opere u Temišvaru, na Svetosavskoj proslavi, nije slučajno. U ova dva susedna mesta već nekoliko godina kulturno-umetnička delat nost poprima nove dimenzije i toliko željan preporod. Pisali smo i pisaćemo o umetnicima amaterima i lju dima koji ne štede ni vreme, ni trud da očuvaju bogato kulturno blago srpskog življa sa ovih prostora, iako će nekima to smetati. Jer, jedino što ovim divnim ljudima, ovim veselim devojkama i momcima, možemo ponuditi kao nagradu jeste njihovo prisustvo na stranicama našeg lista, u emisijama radija i televizije. A ko nesebično daje delić sebe u tako plemenitoj aktivnosti kao što su kultura i folklor, zaslužuje sva priznanja.
Publika, prisutna u dvorani Rumunske opere, znala je da bogato nagradi aplauzom izvođače iz Semikluša i Čanada. Posebno se publici svideo nastup tamburaškog orkestra iz Čanada kojim sada rukovodi Tomislav Đurić. Vrativši se korenima, rodnom selu (sada kada je u pen ziji) Toma je, zbog svog nemirnog duha, preuzeo “stvar u svoje ruke” i za kratko vreme “uštimovao” tamburaški orkestar kakvih je retko na ovim prosto rima. Za svaku pohvalu je činjenica što Toma Đurić, uporan sledbenik svojih ubeđenja kada je naš srpski melos u pitanju, ne zala zi u mutne vode novonadošlog talasa šunda i pseudo-muzike već gaji ono što su mu preci ostavili u amanet: našu divnu izvornu narodnu muziku. A to smo svi osetili i burnim aplauzom pozdra vili. Prijatno je delovala i pevačica Dušica Danilov Rošu o kojoj smo malo znali ali o kojoj ćemo ubuduće svakako više slu šati.”
(Svetosavska proslava u temišvarskoj Operi – 27. januar 1995.)
*
“Treba istaći i nastup KUD-a “Lale sa Moriša” iz Čanada, koji su, između ostalog, izveli i dve rumunske kompozicije: “Kosa” Jona Vidua i “Hora stakato”, Grigoraša Dinikua. Brojnu publiku u letnjoj bašti u Sutjesci (Sarči) oduševili su članovi KUD-a “Lale sa Moriša” i srpskim pesmama iz svog bogatog repertoara i tako, na najbolji način, predstavili srpski kulturno-umetnički pokret u Rumuniji”.
(Festival rumunskog folklora u Vojvodini – 22-24. avgust 1997)

*
Uz zvuke poznate melodije “Šešir moj” na scenu su stupili članovi tamburaškog orkestra i vokalne grupe “Lale sa Moriša”. Nema sumnje da je prof. Toma Đurić već odavno uspeo da ukomponuje odličan vokalno-instru mentalan sastav koji je proslavio ne samo njegove članove već i sam Čanad. Izuzetno prikladan i odabran repertoar se zaista dopao publici, o čemu su svedočili i burni aplauzi. A još kada se ispred njih pojavila Aleksandra Mandran, pevačica iz Semikluša salom se prolomio pljesak. Aleksandra zna i ume da se dopadne publici.
(Svetosavska proslava u temišvarskoj Operi – 27. januar 1998.)

*
“Gosti iz Čanada su bili članovi KUD-a “Lale sa Moriša” i njihov vođa prof. Toma Đurić. Zbijenih redova, u većem broju nego na zadnjim nastupima, “lale” su dale ton pljesku i aplauzima brojne publike. Znaju oni šta je vredno u našem folkloru i šta treba istrgnuti od zaborava. “Na kraj sela”, “Miruj, miruj srce moje”, “Moj zeleni bore”…
(Svetosavska proslava u V. Semiklušu, 25. januar 2003.)

*
“Drugačiji ton, mirniji, setniji, neosetno ali sigurno su se nametnuli profesor Toma Đurić i njegovi tamburaši. “Lale sa Moriša”, u širokim lalinskim nošnjama i šeretski nakrivljenim šeširima proše tali su starogradskim stazama banatskih ulica stiha dobrote. Njima se pridružila i Dušica Rošu i međ Lale unela, upravo onoliko koliko je potrebno, ženske topline.”
(Jubilej – 30. godišnjica UD “Zora”, 2. maj 2003.)

*
“A onda “Lale sa Moriša”. Pred čuvenim orke strom, na čelu sa neponovljivim Tomom Đurićem – Čičom, stade malena Kristina Grbić. Tako rade Čanaci. Podižu podmladak. I zapeva mala Kristina da niko lepše u selu ne živi, misleći svakako na tamburaše, iako je tekst pesme usmeren u drugom pravcu. A onda se kao solista pojavio Ljuba Petrov. Prepoznatljiv glas pravog Banaćanina -–topao, prijatan, nenametljiv. Pevao je Ljuba o jeseni koja stiže sa mirišljivim dunjama (de voj kama, naravno), a te jeseni on se ne oženi, što mu i majka zamera. A onda iznenađenje. U prvoj audiciji pesma “Hranila Milka slavuja”. Koliko topline u toj pesmi, koliko “filozofije”. Zna čiča Toma da odabere reper toar i kada se začula pesma o starim dudovima koji tiho šapuću. Kako onda ostaviti bekrijanje, birtije i lumpovanje! Kako se ostaviti čarde, vina i birtaša, pita se Ljuba, zajedno sa čanadskim momcima, koji su svo jom svirkom i pesmom, svojom beskrajnom ljubavlju prema našoj srpskoj duši pod ovim podnebljem, proslavili svoj Čanad i sa Čanadom sve nas, Srbe sa ovih prostora širom matice i naše zemlje, gde su osvajali, poslednjih trinaestak godina, brojna priznanja i nagrade…”
(Festival srpske pesme i igre – Maraton, 13. novembar 2003.)
*
Gostovanja
“LALE SA MORIŠA” U DESKI (MAĐARSKA)
Samouprava Srba u Mađarskoj, u saradnji sa srpskom redakcijom Radio Pečuja, i udruženja Banat i ove godine su organizovali, sada već tradicionalni, Sabor srpske kulture iz oblasti muzičke kulture. Sabor je održan u pograničnom selu Deska, gde postoji manja srpska zajednica, u subotu 22. novembra 2003. Ovogo diš nji Sabor, osmi po redu, bio je posvećen Savi Vukosa vljeviću, istaknutom srpskom etnomuzikologu i kompozi toru, poreklom iz Mađarske, povodom 70. godišnjice njegovog rođenja.
Sabor je održan učešćem više kategorija učesnika kao vokalno pevanje (horovi), vokalna muzika (solo i ka mer ni sastavi do sedam članova), instrumentalna muzika (1-2 osobe), instrumentalna muzika (orkestri), duhovna muzika (horsko pevanje).
Pored učesnika iz Deske i Batanje iz Mađarske, na Saboru je po drugi put učestvovalo KUD “Lale sa Mo riša” iz Čanada, predvođeno vođom tamburaškog orke stra Tomom Đurićem i predsednikom mesnog odbora Saveza, Ljubomirom Mendebabom, koji nam je dostavio i osnovne podatke o ovom gostovanju.
Čanadski ansambl se predstavio domaćoj publici u više hipostaza. Najpre su u popodnevnim satima, u mes noj srpskoj pravoslavnoj crkvi, održali kraći koncert duhovne muzike i crkvenog pojanja, što su prisutni po volj no ocenili. Uveče u Domu kulture “Lale sa Moriša” su nastupili sa tamburaškim orkestrom u okviru kate gorije instrumentalna muzika, a zatim su nastupili i u kategoriji vokalne grupe, izvedbom spletom bećaraca i drugih narodnih pesama, koji su na repertoaru ove poznate družine.
“Lale sa Moriša” su dobro poznati publici u Deski, koja ih je i ove godine toplo nagradila aplauzima za njihov nastup, a organizatori su im čestitali na učešću.

*
SVILEN KONAC OD LALINSKOG SNA
Prvi su na scenu izašli članovi tamburaškog orkestra “Lale sa Moriša” pod upravom Tome Đurića i publiku oduševili sitnim, a brzim, tek dodirnutim žicama koje su u spletu starogradskih pesama zamislili kao svilen konac pleten od sna nežan tek toliko da se pokida. Nastavilo se u istom duhu sete i ljubavnog nemira obraćanjem: Gospođice Violeta, večeras ste opet sami; Na kraj sela kuća bela; Škripi đeram; da bi se tamburaši oglasili pozivom: Hajd u kolo svirac svira, svirac svira, srce dira.” (Srpsko-rumunska pletenica – 17. april 2003.)

*
“O “Lalama sa Moriša” mnogo toga je rečeno pret hodnih godina i još više napisano u našoj štampi. Ni na sceni u Velikom Semiklušu nisu izneverili brojnu publiku. Njihov repertoar na svakoj predstavi je šarenilo banatske ravnice i toplina banatske duše, bez obzira koliko pesama otpevaju momci prof. Tome Đuri ća. A ovoga puta je kao nikada zapevao i Ljuba Petrov tako da je sve bilo potaman”.
(Svetosavska proslava u V. Semiklušu – 24. januar 2004.)

*
“Sa nestrpljenjem je publika očekivala nastup “Lala sa Moriša” o kojima je dosta lepog čula. I zaista, momci Tome Đurića nisu izneverili Petrovčane, otpevati nekoliko divnih pesama. Isto ih je očarala i Aleksandra Mandran sa starim i novim pesmama. Sve su to prisutni u porti pomno pratili i aplauzom nagra dili. Usledila je Dušica Rošu sa svojim prepoznat ljivim repertoarom, pa Ljuba Petrov, pravo otkrovenje za naš srpski folklor pod ovim podnebljem, te Laza Knežević, kojem preporuka nije bila potrebna, jer ga je publika dočekala kao svog najdražeg i najmilijeg”.
(Dani đurđevka u Petrovom Selu – 25. april 2004.)

*
“Književno veče predviđeno da se održi u dvorištu premešteno je u galeriju muzeja i proteklo je u veoma prijatnoj i prisnoj atmosferi. Najzaslužniji za stvaranje takve atmosfere bili su članovi tamburaškog orkestra “Lale sa Moriša”, koje bi sigurno i Đura voleo. Legendarni čiča Toma Đurić umeo je sve prisutne da dirne pravim izborom. Veče je otvoreno akordima čuvene Đurine pesme “Kroz ponoć…”, a nastavljeno je u istom duhu pesmom “Hranila Milka slavuja”. Vidno uzbuđen posle izvođenja Đurine pesme, Milorad Savić, dopisnik Tanjuga, je predložio da pesma “Kroz ponoć nemu”, postane himna Liparskih večeri, jer, kako tvrdi novinar, nema lepše pesme koja bi otvorila Đurine dane”. (43. Liparske večeri u
Srpskoj Crnji – 20. jun 2004.)

*
“KUD “Lale sa Moriša” je pod vođstvom prof. Tome Đurića pokazalo temišvarskom življu kako je Pomorišje divno, kako je tambura moćna i kako biva “kad zaigra srce primaša”. Jedan od aduta bila je i interpretatorka izvornih bisera našeg melosa, Dušica Rošu. O kristalu njezinog glasa komentari bili bi suvišni. Čanaci uvek idu na sigurno – odužuju se pošteno i zadužuju naš rod…”
(Festival srca u Temišvaru – 10. jul 2001.)

*
REPERTOAR ZA SVAČIJU DUŠU

Dosledan svom stavu i poimanju prave muzike za tamburaške orkestre i grupe pevača, prof. Toma Đurić je od početka rada sa orkestrom “Lale sa Moriša” briž ljivo i pažljivo odabirao repertoar, koji se iz godine u godinu dopunjavao novim melodijama. Uglavnom, radi se o starim, izvornim srpskim pesmama, o romansama, ali i o melodijama iz baštine drugih naroda.
Da se podsetimo šta smo sve čuli minulih godina kada su “Lale sa Moriša” nastupale na našim i stranim scenama, na festivalima i smotrama, na gostova nji ma i u svom Čanadu: Kad sam sinoć pošla iz dućana; Ej, čija frula ovim šorom svira; Pastirče mlado; Leti, leti pesmo moja; Kune nana; I dođi lolo; Šašinci; Bačinci; Svilen konac; Lepo ti je rano uraniti; Kraj jezera; Reših da se ženim; Hranila Milka slavuja; Kada kiša padne; Pevaj Jelo veselo; Nevernica; Kopa cura vinograd; Zora sviće, dan se budi; U livadi pod jasenom; Još ne sviće rujna zora; Alaj volem u kolo igrati; Četir konja debela; Seoska sam lola ja; Dolinom se šetala; Na kraj sela čađava mehana; Veseli su momci naši; Ne luduj Jelo; Oj, javore, zelen bore; Aj na rogalj momče; Ljubio sam; Škripi đeram; Reših da se ženim; Pred Senkinom kućom; Dobro jutro moj bekrijo; Sedamdeset i dva dana; Ciganka sam mala; Oj, Jelo, Jeleno; Visoko je drvo borovo; Kiša pada rosna trava; Oj, oraje, oraje; Tamburašu moj; Maro, Maro, od bisera grano; Pšenice su klasale; Tri devojke zbor zborile; Sedam dana, sedam kapetana; Bolesno mi leži; Nizanski rastanak; Ej, ja sam mala; Čaj goro, lane moje; Evo, banke cigane moj; Na kraj sela, jedna kuća bela.
Na repertoaru “Lale sa Moriša” našle su se i takve kompozicije kao: Hora stakato; Lađa se kreće francuska; Tiho noći; Koncertno kolo (Sile Diniku); Balada (Čiprijan Porumbesku); Splet tamburaških kola; Galop kolo; Emina; Gospođica Violeta; Kad bi ove ruže male; Što se bore misli moje; Tamburaško kolo; Kolo, kolo naokolo; Mađarska igra 5 (Johanes Brams); Tamo daleko; Resavsko kolo.
Za grupu pevača prof. Toma Đurić je još odabrao i neke vrlo popularne melodije iz ruskog i rumunskog muzičkog podneblja, kao: Podmoskovnie večera, Rabuška, odnosno, Şi-aseară vântul bătea, Ştii tu mândro, Pe cărare din pădure, Coasa, De-ar fi mândra.

Članovi KUD-a “Lale sa Moriša” u zadnjih deset godina

1. Tomislav Đurić 17.06.1936.
2. Ljubomir Mendebaba 20.03.1948.
3. Darko Vlaščić 19.08.1967.
4. Miroslav Marjanuc 27.01.1969.
5. Dragoslav Vlaščić 12.04.1968.
6. Veselin Ilin 16.07.1975.
7. Dimitrije Unčanski 02.03.1974.
8. Slaven Pavlović 30.08.1967.
9. Dragoslav Pavlović 21.09.1962.
10. Dorin Dronka 03.06.1964.
11. Bogomir Šuvak 18.12.1968.
12. Dušica Rošu 09.06.1968.
13. Emil Grbić 25.07.1967.
14. Petru Žigalov 31.12.1975.
15. Spasoja Božin 29.12.1961.
16. Nikolaje Šipoš 07.12.1957.
17. Lazar Pomorišac 18.09.1936.
18. Laza Knežević 30.04.1936.
19. Ivan Pantić 16.03.1948.
20. Tima Lujanov 15.02.1958.
21. Milivoj Dišić 13.09.1964
22. Dragan Jorgovan 02.01.1975
23. Emil Isakov 09.03.1984.

____________________________________________

Savez Srba u Rumuniji

Posebna izdanja
Monografije
Knjiga 33

Srboljub mišković
LALE SA MORIŠA

Za izdavača:   Slavomir Gvozdenović
Predsednik izdavačkog
saveta:   Miomir Todorov
Urednik:   Ivo Munćan
Recenzenti:   Laza Knežević
    Tomislav Đurić
Kompjuterski slog: Jadranka Nikolić
    Svetlana Živanov Bandu
Tehnoredaktor: Adrijan Nikolić

autentifică-te pentru a adăuga comentarii | Tags: Srpski

www.lalesamorisa.ro

Timişoara, live

Lale sa Moriša

Festival

Conţinut popular astăzi

Conţinut popular

Comentarii recente

Calendar

Srboljub Mišković - LALE SA MORIŠA

Lale sa Moriša

Cine e online

Sondaj

Recomandați site-ul!